Nove socijalističke vlasti u Jugoslaviji su već 1945. uspostavile Komisiju za utvrđivanje ratne štete u Drugom svetskom ratu. Prema njenim zaključcima od ukupno 47 milijardi američkih dolara, koliko su Jugoslaviji bili dužni bivši okupatori, na teret Nemačke išlo je 36 milijardu dolara.
Nemačka je dogovor odlagala, za razlike od Italije i Mađarske sa kojima su sklopljeni mirovni ugovori. Pitanje je rešeno Brionskim sporazumom Josipa Broza Tita i nemačkog kancelara Vilija Branta, a 1974. postignut sporazum o pomoći u kapitalu. Prihvaćeno je milijardu dolara nemačkog kredita (pomoć u kapitalu), kao kompenzacija obeštećenja jugoslavenskih žrtava.
Devedesetih godina je ponovo pokušano da se postavi pitanje obeštećenja, ali zbog novih geopolitičkih okolnosti, ujedinjenoj Nemačkoj je pošlo za rukom da ih lako otkloni.
Istoričar Nenad Lajbenšperger pojasnio je da ratna odšteta podrazumeva dva dela- jedno su ratne reparacije, drugo su obeštećenja i da su te dve stvari nezavisno rešavane. Inače, reparacije su nadoknada za štetu nad materijalnim dobrima, nastalim tokom rata, a obeštećenje je obeštećenje žrtvama rata.
„Reparacije su rešavane neposredno posle rata, za svaku od zemalja koja nas je okupirala. Nakon rata na reparacionoj komisiji u Parizu one su rešene za Italiju, Mađarsku, Bugarsku. Kasnije ih je Jugoslavija dalje sama rešavala kada su dobijene određene kvote. Nekima je oprostila deo reparacija. Nikada to nije zadovoljeno kako je dogovoreno na reparacionoj komisiji, niti onako kako bi bilo pravedno“, izjavio je Lajbenšperger za „Jutro na RT“.
Dodaje da je sa druge strane obeštećenje sa Nemačkom rešavano mnogo kasnije sporazumima između Tita i Branta.
„Reparacije koje su dogovorene sa Nemačkom nisu sprovedene do kraja. Dogovoreno je kako će izgledati na reparacionoj konferenciji. Međutim, stopirane su 1953. dogovorom zemalja saveznica, zapravo insistiranjem zapadnih sila da se ne bi Nemačka suviše pritisnula“, pojasnio je on.
Takav stav, dodaje, bio je posledica istorijskog dešavanja, kada su reparacije za Prvi svetski rat dovele do osnaživanja Nemačke i želje za širenjem, što je prouzrokovalo izbijanje Drugog svetskog rata.
„Da se to ne bi ponovilo da bi postupak denacifikacije Nemačke bio uspešniji, zapadne sile su insistirale na blokiranju dok se ne sklopi mirovni ugovor sa Nemačkoj. Mirovni ugovor sa Nemačkom nikada nije sklopljen. Sa pristajanjem na ujedinjenje Nemačke, bilo je razgovora da se i to može smatrati mirovnim ugovorom. Nemačka danas smatra da je i pitanje reparacija ujedinjenjem i sporazumom o ujedinjenju završeno“, objašnjava Lajbenšperger.
Govoreći o obeštećenju pojašnjava da se ono pominjalo i da je pokušavalo da reši decenijama nakon Drugog svetskog rata. Ono je rešavano krajem '60 i početkom '70 godina.
„Rešeno je na taj način da je Jugoslavija dobila povoljne kredite. Ako pričamo o pravdi to nije bilo pravedno, a ako pričamo o pravu i na osnovu svih dokumenata koje sam video to pitanje jeste zatvoreno. U dokumentima piše da se ti krediti dobijaju kao kompenzacija za obeštećenja i da će se to pitanje tada zatvoriti. Mi kao pravni naslednici Jugoslavije to moramo da poštujemo“, rekao je on.
Dragan Novović, doktor pravnih nauka iz Novog Pazara istakao je da je jedno od osnovnih pravila nakon rata zaključivanje sporazuma o miru, koje je Jugoslavija zaključila sa Bugarskom, Mađarskom, Italijom.
„Sa Nemačkom ugovor o miru nikada nije zaključen. Nepostojanje ugovora znači da postoji niz otvorenih pitanja, koja se ugovorom o miru jedino može rešiti“, naveo je on za RT Balkan.
Navodi da se Nemačka poslužila vrhunskom diplomatijom kada je između Tita i Branta zaključen ugovor o pomoći u kapitalu, kada je Jugoslavija dobila povoljan kredit, gde u preambuli piše da se rešava pitanje obeštećenja žrtava nacističkog progona.
„To je samo deo priče, jer mi imamo ljude koji su bili na prinudnom radu u Nemačkoj u zarobljeništvu. Sva ta pitanja ne ulaze u sporazum koji je potpisan između Tita i Branta. Međutim, 2000. Nemačka je donela Zakon o formiranju Fondacije sećanja, odgovornost, budućnost po kojem je iz kvote od 10 milijardi maraka, žrtvama logora pripao jedan deo. Jedan broj tih ljudi koji su bili korišćeni za robovski rad u logoru, primio je to obeštećenje. Uslov je bio da prilikom dobijanja tog novca potpiše ugovor da se odriče svakog daljeg potraživanja za ratnu štetu iz Drugog svetskog rata“, naveo je Novović.
Dodaje da je zakonom napravljena diskriminacija prema licima koja su preminula, jer su naknadu primila samo lica koja su bila živa do 19. februara 1999. godine, a kada su u pitanju oni koji su preminuli njihovi naslednici nisu primili nadoknadu.
„Licima kojima je odobreno obeštećenje, a u međuvremenu su preminula, naslednicima je došao dopis da je nestao novac u fondovima i da će biti isplaćena polovina, a onda je prestalo potpuno da se plaća“, naveo je on.
Dodaje da je sporazumom Tito- Brant dogovoreno iznos od jedne milijarde dolara kredita, a da država Jugoslavija, kasnije njene pravne sledbenice, sukcesori preuzeli na sebe obavezu da licima u čije ime je izvršeno obeštećenje isplate nadoknadu.
„Doneta su dva zakona koja predviđaju da im pripada pravo na obeštećenje u visini koju je država dobila. Nikada u praksi nije zaživeo zakon. Kada u sudskim postupcima pokušavaju da ostvare svoje pravo, dobijaju negativne presude. Dobijaju odgovor da taj sporazum jeste regulisao da njegovim potpisivanjem završava pravo na obeštećenje, ali da dodatnim odlukama nije regulisano koje su to kategorije lica koje mogu da prime obeštećenje“, zaključio je on.
