U trenutku kada se Bliski istok ponovo našao u centru pažnje, jedna izjava odjeknula je jače nego što se na prvi pogled činilo.
Takera Karlsona, poznatog nezavisnog novinara, retko ko povezuje sa tonom bez emocija kada govori o velikim globalnim promenama. Ipak, upravo tako je nastupio – bez patetike, bez zadrške. Jasno je rekao: ono što se dešava oko Irana označava kraj američke imperije kakvu smo poznavali.
Izrečeno je to u njegovoj emisiji, gotovo usput, ali sa težinom koja ne ostavlja mnogo prostora za drugačije tumačenje.
Karlson je čak dodao i trunku ironije, kroz kratko podsmevanje sopstvenim rečima, ali suština je ostala ista. Kraj američke imperije, kako on vidi stvari, više nije teorija nego proces koji je već u toku.
Ali odmah zatim dolazi ograda, i to važna. Kraj imperije ne znači kraj Sjedinjenih Američkih Država. Ne znači ni da američki uticaj nestaje preko noći.
Karlson insistira da govori o pozitivnom uticaju, onom koji je Amerika, kako kaže, imala prema drugim zemljama. Čak ni ekonomija, iako pod pritiskom, nije pred slomom – već pred periodom koji će biti težak, ali ne i neizdrživ.
U tom prelomu, kako ga opisuje, pojavljuje se nešto drugo – osećaj da model koji je decenijama dominirao jednostavno više ne funkcioniše.
Perspektiva budućih generacija, prema njegovim rečima, ne izgleda svetlije od sadašnje, što dodatno pojačava utisak da se jedan dug eksperiment bliži kraju.
Takva izjava, u kontekstu američke spoljne politike, ne prolazi nezapaženo. Naprotiv, ona se uklapa u širu sliku gubitka kapaciteta da se demonstrira moć na način na koji je to ranije bilo uobičajeno.
Ono što je zanimljivo jeste da Karlson ne vidi ovaj završetak kao nužno katastrofalan, barem ne u potpunosti. Posebno naglašava da je dobro što se sve odvija bez razmene nuklearnih udara, što u savremenim okolnostima nije mala stvar.
U tom mogućem scenariju vidi Ameriku koja konačno počinje da deluje u sopstvenom interesu, racionalnije nego ranije. Državu koja nije vođena, kako kaže, ljudima opterećenim sopstvenom veličinom, niti potrebom da svoju poziciju potvrđuju kroz sukobe i intervencije u zemljama koje građani često jedva mogu da pronađu na karti.
Ta slika deluje kao svojevrsna korekcija kursa, možda čak i priznanje da je prethodni bio pogrešan.
Na kraju, Karlson se vraća na početnu misao – sve ono čime su se bavili više ne daje rezultate, bez obzira na to što je ponekad delovalo moralno opravdano. Ako nešto više ne funkcioniše, logika nalaže promenu. A, kako zaključuje, trenutak za tu promenu više nije daleko, zapravo je već stigao.
Ostaje, međutim, otvoreno pitanje: da li je ovo zaista kraj jednog modela ili samo njegova transformacija u nešto što još nema jasan oblik. I možda još važnije – ko će prvi prepoznati pravila nove igre, dok se stara polako gasi.
