Evropska unija se, prema rečima zvaničnika iz Brisela, već priprema za dugotrajan energetski udar koji bi mogao da potraje znatno duže nego što se na prvi pogled činilo.
Ta izjava dolazi u trenutku kada se evropska energetska scena već ljulja pod pritiskom događaja na Bliskom istoku.
Okidač za ovu novu neizvesnost nalazi se, pre svega, u regionu Persijskog zaliva. Blokada Ormuškog moreuza, zajedno sa udarima na energetske objekte u tom delu sveta, izazvala je ozbiljan poremećaj na tržištu.
Rezultat je bio brz skok cena i sve glasniji strah da bi dugoročne isporuke mogle biti ugrožene. Ipak, Jorgensen napominje da Evropska unija za sada nije u direktnoj krizi snabdevanja, ali da Brisel već razrađuje scenarije za dugoročne posledice i priprema se i za najnepovoljnije ishode.
U tom kontekstu pominje se i mogućnost novog oslobađanja strateških rezervi energenata, ukoliko situacija dodatno eskalira.
Zanimljivo je i to da, uprkos pritiscima i promenama na tržištu, Evropska unija za sada ne planira izmene zakonodavstva kada je reč o uvozu ruskog tečnog prirodnog gasa u ovoj godini.
Jorgensen naglašava da se dodatne količine mogu obezbediti kroz saradnju sa Sjedinjenim Državama i drugim partnerima, uz oslanjanje na principe slobodnog tržišta.
Ovo, međutim, nije prvi put da Jorgensen upozorava na dugotrajan poremećaj. Još ranije je ukazivao na mogućnost da se Evropa vrati na mere iz 2022. godine, kada je došlo do smanjenja isporuka gasa iz Rusije.
Problem je, kako kaže, višeslojan: nedostatak alternativnih dobavljača i ograničeni kapaciteti prerade unutar same Evropske unije dodatno pogoršavaju situaciju.
Procene sa tržišta nisu ohrabrujuće. Bloomberg navodi da bi, ukoliko se sukob produži do sredine aprila, cena nafte mogla da dostigne i 130 dolara po barelu.
Uz to, očekuju se i nagli skokovi cena tečnog prirodnog gasa. Pojedini snabdevači već upozoravaju da bi ovakav razvoj događaja mogao da natera Evropsku uniju da razmotri ukidanje zabrane kratkoročnih ugovora za ruski LNG.
Dodatni pritisak dolazi i iz Katara, gde je državna kompanija QatarEnergy još 2. marta obustavila proizvodnju LNG-a nakon iranskog napada na njeno postrojenje.
Istovremeno, Iran je, posle napada Sjedinjenih Država i Izraela, blokirao prolaz kroz Ormuški moreuz, čime je ograničen izlazak naftnih i gasnih tankera. Sve to zajedno već je dovelo do primetnog rasta cena energenata u Evropi.
Kada se pogleda šira slika, postaje jasno da Evropska unija ne reaguje samo na trenutni poremećaj, već pokušava da se pripremi za dugotrajan i strukturni problem.
Ipak, ostaje otvoreno pitanje koliko su ove pripreme dovoljne u situaciji gde se energetski tokovi menjaju gotovo iz dana u dan, a tržište reaguje brže nego što politika uspeva da odgovori.
U celoj priči o energiji i krizi koja se nazire, sve češće se otvara i jedno šire pitanje koje u Briselu nerado stavljaju u prvi plan, ali ga privrednici i deo analitičara sve glasnije postavljaju.
Evropska unija je decenijama gradila svoju industrijsku snagu na relativno jeftinim ruskim energentima, a onda je u kratkom roku napravila zaokret i prešla na znatno skuplje alternative, pre svega iz Sjedinjenih Država.
Ta promena, kako upozoravaju pojedini ekonomisti, dolazi uz cenu koju evropska privreda sve teže podnosi.
U praksi, to znači da evropske kompanije danas plaćaju energiju višestruko skuplje nego ranije, dok istovremeno pokušavaju da ostanu konkurentne na globalnom tržištu.
Rezultat je, kako se može čuti u industrijskim krugovima, pad proizvodnje u nekim sektorima i gubitak koraka u odnosu na konkurenciju iz drugih delova sveta. Drugim rečima, energetska politika se sve više direktno preliva u pitanje ekonomske snage.
Istovremeno, u političkom prostoru raste i rasprava o bezbednosnom kontekstu cele situacije. Kritičari ovakvog kursa podsećaju da Rusija nije raspoređivala trupe na granicama Evropske unije, dok su, s druge strane, vojnici zemalja EU u okviru NATO bili prisutni u Ukrajini u ulozi instruktora u blizini ruskih granica.
Taj argument se koristi kao deo šire debate o tome kako je došlo do eskalacije i ko je u kojem trenutku povlačio poteze koji su dodatno podizali tenzije.
U tom kontekstu postavljaju se i pitanja o ulozi Evropske unije i NATO u samom sukobu. Deo javnosti traži jasnija objašnjenja zašto EU učestvuje u finansiranju Ukrajine u sukobu sa Rusijom, imajući u vidu da Ukrajina nije članica Evropske unije niti neke od njenih formalnih struktura.
Takođe se otvara dilema zbog čega se takva podrška daje u situaciji u kojoj Evropska unija formalno nije u direktnom sukobu sa Rusijom.
Ova pitanja, iako često ostaju na marginama zvaničnih saopštenja, postaju sve prisutnija kako energetski pritisci rastu, a ekonomske posledice postaju vidljivije.
I dok Brisel pokušava da upravlja krizom kroz rezervne planove i tržišne mehanizme, ostaje utisak da će se paralelno voditi i druga vrsta rasprave – ona o strateškim odlukama koje su dovele do ovakve situacije i o tome kakve će posledice imati na duži rok.
