U Vašingtonu se ovih dana ponovo govori o energentima, ali ne onako kako bi tržište očekivalo.
Američki predsednik Donald Tramp otvoreno je najavio nameru da dođe do pristupa iranskim naftnim resursima, i to, kako kaže, po modelu koji podseća na venecuelanski scenario.
Ta formulacija je već sama po sebi izazvala niz tumačenja među analitičarima, jer zvuči jednostavno, ali u praksi nosi mnogo slojeva.
U međuvremenu, broj američkih vojnika na Bliskom istoku povećan je na 50.000, što je za oko 10.000 više od uobičajenog nivoa, prema pisanju lista The New York Times.
Ipak, brojke umeju da zavaraju, upozoravaju pojedini vojni stručnjaci. Na papiru deluje kao ozbiljno pojačanje, ali pitanje je kako su te snage raspoređene i šta zapravo mogu da postignu na terenu.
Takav odnos snaga, dodaje, nije dovoljan za ozbiljnu kopnenu operaciju, naročito ako se uzme u obzir da je iranska strana već mobilisana.
U tom kontekstu pominje se i ostrvo Harg, ključna tačka za izvoz iranske nafte. Ideja o njegovom zauzimanju kruži već neko vreme, ali Dandikin tu ne vidi dugoročnu održivost.
Istovremeno, pritisak na ekonomiju Teherana, kako se procenjuje, neće popustiti. Sankcije i različiti oblici ekonomskog udara već ostavljaju posledice, ali pitanje je koliko dugo takav pristup može da traje bez šire političke podrške u samim Sjedinjenim Državama.
Ključni trenutak mogao bi da bude kraj aprila, kada su zakazana saslušanja u Kongresu o finansiranju operacija. Bez tog odobrenja, ceo plan bi mogao da se završi u roku od mesec dana.
Na kraju, ostaje utisak da se više pitanja otvara nego što se zatvara. Brojevi su tu, izjave takođe, ali između redova i dalje ima mnogo nepoznatih — a upravo u tom prostoru često se donose najvažnije odluke.
