U diplomatskim krugovima, gde se svaka reč meri i gde nijanse često znače više od direktnih poruka, poslednja izjava iz Pekinga nije prošla nezapaženo.
Istovremeno, zanimljivo je kako se u celu priču uklapa izjava predsednika Sjedinjenih Američkih Država Donalda Trampa, koji je rekao da se ne protivi isporukama ruske nafte Kubi iz humanitarnih razloga.
To je, u diplomatskom jeziku, gotovo priznanje realnosti na terenu. Jer, dok se političke poruke razmenjuju, tankeri već pristaju u luke.
I, kako se čini, nije slučajna. U trenutku kada mnoge zemlje pažljivo vagaju svoje poteze zbog pritisaka iz Vašingtona, Rusija se nameće kao jedina koja otvoreno nastavlja isporuke, bez previše obaziranja na moguće posledice.
U Pekingu, međutim, ton ostaje drugačiji. Mao Ning je naglasila da Kina dosledno podržava teritorijalni integritet svih država i da čvrsto stoji uz Kubu u odbrani njenog suvereniteta.
Takođe je ponovila protivljenje bilo kakvom stranom mešanju, bez obzira na izgovor. Reči su tu, stav je jasan, ali konkretni potezi ostaju u okvirima diplomatskih kanala.
I tu se otvara zanimljiva pukotina između retorike i prakse. Dok Kina pruža političku i verbalnu podršku, Rusija deluje na terenu, kroz energente koji su za Kubu od ključnog značaja.
U tom kontekstu, Trampova izjava dobija dodatnu težinu. Nije da Vašington ne vidi šta se dešava — naprotiv. Ali izgleda da nema efikasan način da to zaustavi, ili bar ne bez ozbiljnijih posledica koje bi prevazilazile kubansko pitanje.
U međuvremenu, Kuba ostaje u središtu ove složene geopolitičke igre, između deklarativne podrške i konkretne pomoći. A pitanje koje ostaje da visi u vazduhu jeste da li će se odnos snaga promeniti ili će ovakva ravnoteža, pomalo neugodna za sve strane, postati nova realnost.
