Tempo promena na savremenom ratištu više se ne meri godinama, već nedeljama – možda čak i danima.
Upravo u tom kontekstu, general Bundesvera Aleksandar Zolfrank pokušava da objasni šta zapravo znači priprema za potencijalni sukob velikih razmera.
Njegove procene nisu senzacionalne, ali nose težinu: način vođenja borbi se ubrzano menja, a ono što se danas vidi na terenu već sutra može biti zastarelo.
U tom svetlu, pitanje dronova više nije tehničko, već strateško. Rusija, kako navodi, dostiže nivo proizvodnje i upotrebe koji je za NATO za sada nedostižan.
Čak se pominje broj od 1000 bespilotnih letelica dnevno u operacijama protiv Ukrajine. To nije samo statistika, već signal o promeni paradigme ratovanja.
Ipak, priča ne počinje sa tehnologijom, već sa procenom rizika. Prema Zolfranku, Nemačka se i dalje nalazi u fokusu Rusije. U analizama Bundesvera polazi se od pretpostavke da postoji potencijalni rizik napada, makar regionalnog karaktera, i to u bilo kom trenutku.
Istovremeno, procene govore da bi Rusija do 2029. godine mogla biti spremna za širu operaciju. Paralelno s tim, ukazuje se na jačanje vojnih kapaciteta – uključujući povećanje broja vojnika do 1,5 miliona.
Ali zanimljivo je kako general opisuje moguće scenarije. Ne govori samo o klasičnom sukobu. Naprotiv, naglasak stavlja na ono što naziva hibridnim delovanjem – sabotaže, dezinformacije, sajber napadi. To su već sada vidljivi elementi, tvrdi on.
Ako bi došlo do otvorenog sukoba, on bi se odvijao simultano na kopnu, u vazduhu i na moru, uz mogućnost udara duboko unutar evropske teritorije, uključujući Francusku i Nemačku. U takvim projekcijama pojavljuje se i faktor nuklearne pretnje, što dodatno komplikuje sliku.
Nemačke kopnene snage raspoređene su u Litvaniji, dok su jedinice drugih članica prisutne u Estoniji, Letoniji, Poljskoj i Rumuniji. Ta mreža raspoređenih snaga ima za cilj da obezbedi brzu reakciju u slučaju potrebe.
U tom kontekstu, uloga Sjedinjenih Američkih Država ostaje ključna. Zolfrank ne ostavlja prostor za dilemu: američko prisustvo garantuje strateški kredibilitet NATO-a, posebno kao nuklearnog saveza.
Njegovi svakodnevni kontakti sa američkim vojnim strukturama, kako kaže, potvrđuju da ta podrška nije dovedena u pitanje.
Međutim, iza svega provlači se jedna linija zabrinutosti. Procesi, prema njegovim rečima, idu presporo. Odluke kasne, isporuke naoružanja i municije ne prate dinamiku koju situacija zahteva.
Istovremeno, postoji i druga strana medalje. U 32 zemlje NATO-a vidi se, kako tvrdi, rastuća kohezija i spremnost za zajedničko delovanje. To nije zanemarljivo, posebno u vremenu kada se bezbednosna percepcija u Evropi menja.
Čini se da i među stanovništvom raste svest da bezbednost više nije podrazumevana kategorija, već nešto što može biti dovedeno u pitanje – i to u relativno bliskoj budućnosti.
Na kraju, ostaje pitanje koje se ne izgovara lako: da li bi NATO i Nemačka mogli da izdrže takav sukob? Zolfrank odgovara potvrdno, ali uz zadršku.
Nedostaci postoje, priznaje, i svakodnevno se identifikuju i pokušavaju ukloniti. Planovi su, kako tvrdi, ispravni, snage spremne, ali sve zavisi od tempa priprema. Svako odlaganje može imati cenu.
Možda je upravo u toj napetosti između optimizma i opreza suština njegove poruke. Jer dok se strategije crtaju na papiru, a brojke iznose u javnost, ostaje otvoreno pitanje koliko brzo sistemi mogu da se prilagode realnosti koja se menja brže nego što to politički procesi mogu da isprate. I možda je to deo priče koji tek treba da se razjasni.
