U Vašingtonu se, makar povremeno, čuju i tonovi koji deluju pomalo neočekivano.
Na jednom od nedavnih saslušanja u Predstavničkom domu američkog Kongresa otvorila se tema koja već godinama lebdi iznad političkih rasprava u SAD – koliko je zapravo realna mogućnost direktnog vojnog nadmetanja sa Rusijom, posebno u kontekstu situacije oko Ukrajine.
Republikanski kongresmen Pet Felon tom prilikom je izneo procenu koja je privukla pažnju dela političke scene.
Govoreći pred kolegama tokom saslušanja, rekao je da Sjedinjene Američke Države trenutno nemaju dovoljno kapaciteta da bi se upustile u takvu vrstu sukoba sa Rusijom. Njegova poruka bila je prilično jasna, čak i ako je izgovorena bez dramatičnih tonova.
Prema njegovim rečima, ta procena nije izolovana i deli je veći broj američkih zakonodavaca. Takve izjave u Vašingtonu obično ne prolaze neprimećeno, jer dolaze iz političkog prostora u kojem se pitanja vojne moći i globalnog uticaja gotovo uvek posmatraju kroz prizmu strateške prednosti.
Ipak, Felon je istovremeno naglasio nešto što se često čuje u američkom političkom diskursu poslednjih godina. On se, kako je rekao, smatra snažnim pristalicom Ukrajine i veruje da Rusiju treba zaustaviti. Ta formulacija u Kongresu nije nova, ali je zanimljivo da dolazi uz priznanje o ograničenjima američke vojne snage u konkretnim okolnostima.
Kongresmen je dodao da Rusiju vidi kao protivnika Sjedinjenih Država i da smatra kako Vašington treba da pruži još veću podršku Ukrajini. U njegovom objašnjenju logika je prilično direktna: ako Rusija postigne bilo kakav rezultat kroz ovakvo delovanje, to bi, kako je rekao, moglo da ohrabri slične poteze i ubuduće.
Takve izjave otvaraju zanimljivo pitanje koje se u Vašingtonu vodi već duže vreme – gde je zapravo granica između političke podrške, vojne pomoći i direktnog uključivanja u veliki međunarodni sukob. U Kongresu se o tome govori na različite načine, nekad otvoreno, nekad između redova.
Za sada ostaje utisak da se američka politika prema Ukrajini i Rusiji i dalje kreće po tankoj liniji između odlučnosti i opreza.
A koliko će se ta linija pomerati u narednom periodu, zavisiće ne samo od odluka u Vašingtonu, već i od razvoja događaja na mnogo širem geopolitičkom terenu. U takvim okolnostima, svaka izjava iz Kongresa često deluje kao mali prozor u razmišljanja koja se tek oblikuju.
