U središtu potresne scene nalazi se lik Nikice Baše, kog tumači Jovo Maksić. On izlazi iz kuće u kojoj je proveo ceo život i zatiče prizor koji menja sve – komšije u panici pakuju najosnovnije stvari, deca plaču, ljudi se u tišini opraštaju od domova, svesni da odlaze bez garancije da će se ikada vratiti.
Kontrast između nežne melodije i brutalne istorijske stvarnosti deluje razarajuće. Bez patetike i velikih reči, spoj slike, tišine i muzike pogađa pravo u srce. Mnogi gledaoci priznali su da su upravo u tom trenutku zaplakali, jer scena ne prikazuje samo odlazak – već gubitak doma, identiteta i sigurnosti.
Upravo zato njen izbor u ovoj sceni nosi dodatnu simboliku. Blagost stihova suprotstavljena je prizoru masovnog bega, čime se još snažnije naglašava tragedija ljudi koji su primorani da napuste sve što im je poznato. Pesma, koja inače uspavljuje, ovde budi kolektivno sećanje i bol.
Šesnaest stihova, pisanih jednostavno i nežno, u ovom kontekstu postaju snažan umetnički alat – podsećanje na ono što je izgubljeno i na tišinu koja je ostala za kolonom ljudi u odlasku.
