Otišao je neočekivano. Bez oproštaja. Ostavio je iza sebe suprugu, koja je tada imala 30 godina, i njihovo dvoje male dece. On je imao 35. Živeli su u mojoj kući osam godina. Pomagala sam im. Podmetala leđa, trpela stvari koje ne bih ni od rođene sestre.
Pokušala je da me odobrovolji
Ne razume zašto sam to uradila. Ne razume da nisam više ista žena. Žena koja je čekala noću da se sin vrati kući. Koja je čuvala njenu decu kad bi ona nestala na nekoliko sati. Koja je kupovala, kuvala, brinula, kad su oni samo živeli.
Nešto u meni je zauvek umrlo
Ali nije otišla. Ostala je. U kući koja više nije dom ni za koga od nas. Ostala je bez imalo srama, bez poštovanja, kao senka prošlosti koje više niko ne želi da se seća.
A ja? Ja sam umorna. Od tuge. Od ljudi. Od života koji ne pita da li možeš, nego samo stavlja još jedan teret na tvoja leđa. U ovoj kući više nema života. Samo tišina. I sećanja koja ne donose utehu.
