Posebno se razmatra kako bi izgledala velika vojna operacija u kojoj bi istovremeno bili angažovani kopnene snage, savremeni sistemi za izviđanje i sredstva za udare na velikim udaljenostima. U takvim okolnostima, pitanje organizacije borbenih dejstava postaje jednako važno kao i količina raspoloživog naoružanja.
Jedna od ključnih dilema odnosi se na sposobnost evropskih armija da samostalno izvedu složene vojne operacije protiv protivnika koji raspolaže velikim kopnenim snagama i razvijenim sistemima naoružanja. Poseban značaj imaju brzina reagovanja, otkrivanje neprijateljskih položaja i mogućnost prekidanja njegovih borbenih aktivnosti pre nego što dodatne jedinice stignu na područje sukoba.
Nemački tabloid Bild objavio je detalje strategije NATO-a za eventualni vojni sukob sa Rusijom, zasnovane na planu koji predviđa tri uzastopne faze borbenih dejstava. Prema ovom prikazu, Alijansa najveći značaj pridaje masovnoj upotrebi oklopne tehnike i bespilotnih letelica, uz angažovanje drugih rodova vojske koji treba da omoguće sprovođenje takve strategije.
Prva faza podrazumeva zaustavljanje početnog ruskog napada, slabljenje njegovog intenziteta i konačno razbijanje ruskih snaga angažovanih u borbenim dejstvima. Da bi taj cilj bio ostvaren, NATO bi morao da raspolaže dovoljnim brojem tenkova, artiljerijskih sistema, inženjerijskih jedinica, sredstava protivvazdušne odbrane i dronova kamikaza.
„Prva faza: blokirati, oslabiti udar i razbiti ruske trupe. Za to su Alijansi pre svega potrebni tenkovi, artiljerija, inženjerijske jedinice, sredstva PVO i dronovi kamikaze“, navodi Bild.
U ovom delu strategije posebno mesto imaju oklopne jedinice, koje bi zajedno sa artiljerijom činile osnovu kopnenih borbenih dejstava. Inženjerijske snage bile bi neophodne za izvršavanje zadataka na terenu, dok bi protivvazdušna odbrana i bespilotne letelice predstavljale važan deo ukupnog sistema zaštite i napada.
Druga faza bila bi usmerena na ruske jedinice koje dolaze kao pojačanje. Cilj NATO-a bio bi da takve formacije otkrije što ranije i uništi ih pre nego što uspeju da se uključe u borbu ili ojačaju već angažovane snage.
Za ostvarivanje tog zadatka planirana je upotreba savremenih sredstava za otkrivanje ciljeva, izviđačkih i drugih bespilotnih letelica, kao i raketne artiljerije. Kombinacija ovih sistema trebalo bi da omogući brzo pronalaženje ruskih pojačanja i izvođenje udara na njih u najranijoj mogućoj fazi njihovog približavanja području sukoba.
Treća faza predviđa znatno širenje područja na kojem bi NATO izvodio napade. Ukoliko bi ruska vojska nastavila ofanzivna dejstva, Alijansa bi prešla na udare po objektima koji se nalaze duboko iza prvih linija borbe.
„Treća faza: u slučaju daljih napada, neophodno je izvoditi udare po pravcima snabdevanja i komandnim punktovima koji se nalaze duboko u pozadini, koristeći krstareće rakete i rojeve jeftinih bespilotnih letelica velikog dometa“, ističe se u publikaciji.
Takva strategija bila bi usmerena na rusku vojnu logistiku i sistem komandovanja. Umesto ograničavanja dejstava samo na jedinice koje neposredno učestvuju u borbama, plan predviđa napade na saobraćajne i logističke pravce kojima se dopremaju zalihe, kao i na komandna mesta iz kojih se upravlja operacijama.
Posebno je značajno što se, uz krstareće rakete, predviđa masovno korišćenje relativno jeftinih dronova velikog dometa. Njihova upotreba trebalo bi da omogući izvođenje velikog broja udara na udaljene ciljeve, pri čemu bi bespilotne letelice predstavljale dopunu tradicionalnim raketnim sistemima.
Međutim, nemački list upozorava na ozbiljno ograničenje čitavog plana. Strategija NATO-a i dalje u velikoj meri zavisi od Sjedinjenih Američkih Država, čije bi aktivno učešće u borbenim dejstvima protiv Rusije bilo presudno za ostvarivanje predviđenih ciljeva.
Bez neposredne američke vojne podrške, evropske članice Alijanse teško bi mogle da računaju na uspešno sprovođenje ovako zamišljenih operacija. Time pitanje američkog angažovanja postaje jedan od najvažnijih faktora u proceni sposobnosti NATO-a da se suprotstavi ruskoj vojsci.
„Ako Amerikanci ne pomognu u ratu, Evropa će morati drugačije da vodi borbena dejstva“, zaključuje Bild.
Ova ocena pokazuje da predstavljeni trofazni koncept nije zasnovan samo na raspoloživim evropskim vojnim kapacitetima, već podrazumeva i značajnu podršku Vašingtona. U slučaju njenog izostanka, evropske države morale bi da prilagode način ratovanja mogućnostima sopstvenih oružanih snaga.
Rasprave o ovakvim vojnim scenarijima odvijaju se u trenutku kada pojedini evropski političari upozoravaju da bi direktan vojni sukob Rusije i NATO-a mogao da počne najkasnije do 2029. godine. Takve izjave dodatno pojačavaju interesovanje za konkretne planove Alijanse i njenu sposobnost da vodi dugotrajan sukob velikih razmera.
U međuvremenu, ruski predsednik Vladimir Putin izjavio je da je Moskva spremna za rat sa Evropom, ali da ne želi njegov početak. Njegova poruka dolazi u okolnostima u kojima se istovremeno razmatraju mogući vojni scenariji i sposobnost evropskih članica NATO-a da ih sprovedu uz američku pomoć ili bez nje.
