If I Had Legs I’d Kick You je film o majčinstvu sa ozbiljnim zubima. Rose Byrne daje jednu od najboljih uloga u svojoj karijeri u ovom originalnom i nekonvencionalnom prikazu neizgovorenih užasa majčinstva. U 2025. godini, protagonistkinja koja nije omiljena i dalje nosi određenu dozu rizika. Određeni tipovi ženskog sebičluka i brutalne iskrenosti teško padaju publici. Dovoljno je pogledati polarizovane reakcije na film All Fours Mirande July da se to uveri. U svom osnovu, priča istražuje koliko daleko bi osoba išla da zadrži nešto potpuno i potpuno svoje, ali njena glavna junakinja često izaziva odbojnost kod onih koji je ne razumeju. If I Had Legs I’d Kick You hrabro zalazi u ista mračna i komplikovana područja.
Film nas vodi pravo u srce tame majčinstva, postavljajući pitanja i otkrivajući misli koje bi „pristojno društvo“ najradije držalo za sebe. Teška, komplikovana i zahtevna majka postala je uobičajeni arhetip u savremenoj kinematografiji – pomislite na Mare of Easttown. Majka je često prikazana kao nespretna, haotična, ljuta i stalno sudi, ali ipak voli svoju decu i porodicu svim srcem. Ona samo pokušava da izdrži. Ali If I Had Legs I’d Kick You je film o majčinstvu koji ne mari za porodicu. Ovo nije film o odnosima, kćerima ili brakovima. Da, u pitanju je film o jednoj majci i o majčinstvu uopšte, ali prvenstveno kroz prizmu onoga kako majčinstvo utiče na samu majku.
Scenaristkinja i rediteljka Mary Bronstein uvlači nas u um Linde (Rose Byrne) i drži nas tamo dok se ona nosi sa ozbiljno bolesnom ćerkom i ogromnim rupama u plafonu svoje spavaće sobe. Njen suprug je, naravno, nedeljama odsutan zbog posla. Linda je primorana da živi u oronulom motelu dok se bavi ćerkinom bolešću, nadgleda popravke u stanu, vodi klijente u svojoj terapijskoj praksi i moli za trunke saosećanja od svog terapeuta (Conan O’Brien). Od samog početka je jasno da je na ivici pucanja.
Premisa može delovati kao još jedna priča o preopterećenoj majci, ali If I Had Legs ima oštrinu i zube. Lindin suprug postoji samo kao glas na telefonu kojeg ona stalno prekida. Njena ćerka je skoro potpuno odsutna; ne znamo čak ni njeno ime. Njeno prisustvo je konstantno, njeno plač i jad neprekidni, ali ona ostaje u fragmentima: u uhu, pupku, možda stopalu. Bronstein zna da bi bilo koji potpuni prikaz deteta odvratio pažnju. Umesto toga, fokusira se na ekstremne kadar Linde, pokazujući linije njenog lica i staklastost očiju dok pokušava da ne zaplače po hiljaditi put. Kamera je nježno drži u svojim rukama onako kako bi Linda želela da je neko stvarno drži. Mi smo blizu njene ljutnje, frustracije i očaja, dok Byrne pruža nezaboravnu, totalno impresivnu izvedbu.
Film nas praktično tera da mrzimo Lindinu porodicu, ili bar da shvatimo zašto bi Linda ponekad to činila. Suprug koji je nikad prisutan, a i dalje misli da najbolje zna. Dete sa beskonačnim potrebama i zahtevima. Držeći Lindinu ćerku na maksimalnoj distanci, film nam omogućava da identifikujemo najgore misli i impulse majke. Kada ostavi spavajuću ćerku u motelu i popije vino na klupi u parku – stvarno, možemo li je kriviti? Umesto da je sudimo, mnogo je lakše razumeti šta ona zaista traži: minut mira, beg od unutrašnjih kritičara, priliku da udahne. To ne znači da film opravdava sve njene odluke; mnoge su objektivno loše. Radi se o razumevanju zašto osoba koja očajnički pokušava da da najbolje od sebe može ipak donositi takve odluke. Svet je pun ljudi koji daju sve od sebe, a njihovo najbolje često nije dovoljno – zašto to ne bi važilo i za majke?
Bronstein jasno prikazuje da je u Lindi prisutna praznina jednako velika kao rupa u plafonu. Praznine je prate svuda, a odličan zvučni dizajn filma omogućava da ih i čujemo i osetimo. Zvuk je poput ništavila: zujanje, brujanje, statički tonovi – sve vrišti dovoljno glasno da shvatimo kako zvuči rupa u srcu. Nije potpuni muk, ali stalni hum nas podseća da nešto nedostaje. Ironično, rad zvučnih dizajnera Ruy García i Filipe Messeder nas navodi da zaboravimo da nema tradicionalne muzike. Za Lindu je to svet bez muzike, osim onoga što može da reprodukuje preko telefona dok sedi u parku po noći.
If I Had Legs I’d Kick You je hrabra i oštra iskrenost u koju je retko sreća zalutati. To je film koji nas prikazuje majku koju bismo mrzeli, ali njeno čudesno izvođenje čini da to jednostavno ne možemo.
Film stiže u bioskope 10. oktobra u ograničenoj distribuciji, a 24. oktobra probija plafone u širokoj distribuciji.
PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI
