Više od decenije prošlo je otkako se nekadašnja glumica Edita Majić povukla iz javnosti i otišla u samostan sv. Josipa u španskom gradu Avili, gde je postala časna sestra karmelićanka.
Njen slučaj i dalje intrigira javnost u njenoj rodnoj Hrvatskoj i na celom Balkanu.
Printscreen/Youtube
Bila je krhka i osećajna, beskrajno talentovana i željna stvaranja, željna umetnosti, lepote, ljubavi, željna smisla. Nije bila kao drugi, pa je takva i njena životna priča.
U trenutku kad su je u Hrvatskoj posmatrali kao budućnost pozorišta, Edita je odlučila da raskrsti sve veze sa svetovnim životom i zamonaši se u jednom od najstrožih samostana na svetu. Tamo se u oktobru 2008. zavetovala na večnu vernost Bogu i asketski život. Od tad je živela kao Edita Marija od Križa, bosonoga karmelićanka iz manastira Svetog Josipa u španskom gradu Avili, u ćeliji bez grejanja i tople vode, sa ležajem od slame, provodeći veći deo godine u postu i molitvi.
– Za to se godinama pripremala, čitajući knjige o svecima pustinjacima. Uz pomoć biskupa, pre nekoliko meseci je pronašla kuću na brdu, na osami šumskog kraja – ispričala je krajem prošle godine Jadranka Kanajet.
Kako se u talentovanoj mladoj glumici kojoj su predviđali blistavu karijeru desila tako velika promena? Detalje verovatno zna samo ona, pošto se od trenutka kad je otišla, svega nekoliko puta obratila javnosti. Njena priča je preneta u dokumentarnom filmu “Edita Marija od Križa” emitovanom na HRT2, a u jednom od retkih intervjua koje je dala nakon što se zaredila, Edita je 2013. objasnila kako se odlučila na ovaj korak. U razgovoru koji je izvorno objavljen u časopisu Susret, a prenosi ga portal Bitno, bivša glumica objašnjava kako je oduvek znala da je kroz život nosi vera.
Već sa 16 godina u srednjoj umetničkoj školi osetila je potrebu za životom u manastiru. Ipak, želja joj se ostvarila tek godinama kasnije, a do tad je morala da prođe put preispitivanja, patnje i osećaja suštinske nedovoljnosti života koji je živela. Uživala je u strastima, pozorištu, muzici, stranim jezicima, bavila se plivanjem i živela do poslednjeg daha. Sve je bilo premalo.
Stvari su se promenile tek kad je doživela nešto što nama cinicima možda nikad neće biti jasno. Edita je shvatila da je “ljubljena od Boga” i jednom kad je osetila taj poziv, za nju više nije postojalo nazad.
– Odjedanput mi je sve postalo jasno. Sva pitanja koja sam postavljala bila su odgovorena. Preko tog susreta, preko Božje reči, preko svete mise na koju sam išla svakodnevno, nekad i dva-tri puta dnevno u tom početku, premda nisam znala ni odgovoriti na misi – jednostavno On me nosio, On me povukao sa sobom, On me uvukao u se – objasnila je.
– Jednom kada se otvorila u veri, znala je da samo tome ima smisla posvetiti život. A njen dotadašnji put je bio potpuno drugačiji od svega kako zamišljamo osobu posvećenu bogu. Medijima su čak pre nekoliko godina počele da kruže priče da je u to vreme pateći zbog ljubavi postala zavisna od heroina, ali je preko svog advokata te navode oštro demantovala. Ipak, činjenicu da je živela kroz sva svoja čula, svetovnim životom, nikad nije poricala. I krivila je sebe zbog toga, a onda je, kako sama kaže, shvatila da “u božju ljubav treba poverovati”. Pet godina je provela u molitvi pre nego što je definitivno odlučila da ode u manastir i to najstroži na svetu. I sve što je oduvek tražila, našla je tamo – objasnila je njena majka.
U dokumentarcu o njenom životu nema snimaka izbliza. Edita se vidi kroz rešetke svoje ćelije kako nasmejana pozdravlja snimatelje.
“Verujte mi, ja sam ovde srećna”, govori s neverovatnom ozarenošću.
