Čuvena srpska manekenka Tamara Bakić, preminula je u 87. godini.
– Nije mi problem da se penjem uz stepenice. Živim na sedmom spratu i neretko idem peške. Ako ne nosim neke stvari, do petog se popnem s lakoćom, a onda u sporijem tempu pređem i preostala dva. Mnogo pešačim, dnevno pređem četiri-pet kilometara. To je i prilika da se s nekim sretnem, sednem posle u neki kafić. Predstavnici moje generacije slabo šetaju, ali imam mlađe prijatelje koji mi prave društvo. Dok mi se greje voda za kafu, svakog jutra uradim vežbe pet tibetanaca. Prijaju mi. Nikada nisam volela da vežbam u teretani, samo kod kuće. Volim i da plivam, ali ne u bazenu. Nadam se da ću ove godine otići na more, jer prošle nisam zbog korone. Nekad sam bila rekorderka Srbije u plivanju i druga u državi. Rođena sam u Somboru, a tamo ljudi odmah nauče da plivaju i voze bicikl. Ranije sam bicikl vozila i po Beogradu, ali sada je tolika gužva na ulicama da ne mogu. Prenela sam moj bicikl u Sombor i vozim ga kada sam tamo. Imaju lepo uređene staze za bicikliste i mogu da uživam u vožnji – pričala je ona u jednom od poslednjih intervjua za Gloriju.
– Pišem autobiografiju kroz modu vremena u kom sam radila, o dobu kada je moda bila umetnost. Nije mi teško da pišem i biram fotografije. Čovek mora da se trudi dok je živ, da jednostavno živi život, iskoristi ga do kraja. Moj životni moto je da čovek mora sebe da održava dok živi. Tada vredi živeti. Ja se stalno trudim da budem u treningu. Nekad mi je teško i pomislim: “Kako ću sada?”, a onda sebi kažem: “Ajde, možeš ti to.” Kada me nešto malo zaboli, ne razmišljam o tome, kada je mnogo hladno ili toplo, isto ne obraćam pažnju i onda mi sve to i ne smeta. Malo me je ova korona unazadila jer nisam mogla da se družim i krećem kako sam navikla – govorila je juguslovenska lepotica za Gloriju.
Tamara Bakić je bila preko 20 godina manekenka u ekipi Aleksandra Joksimovića, čuvenog jugoslovenskog kreatora koji je dostigao svetsku slavu, a pored profesionalne saradnje, ovaj dvojac negovao je i dragoceno, veoma blisko prijateljstvo.
Printscreen/Youtube
Upoznali su se još davne 1960. na modnoj reviji koju je organizovao Zavod za unapređenje domaćinstva, gde je Aleksandar kao svoj prvi posao radio uniforme za zaposlene u restoranima, kao I školske uniforme. Tada je počelo njihovo drugovanje – godinama su se družili i provodili, dočekivali zajedno rođendane i praznike, uvek su živeli blizu jedno drugog, stvarali su zajedno, bukvalno su bili nerazdvojni.Tamara, koju Beograđani znaju i kao urbanu modnu legendu, i Joksimović zajedno su proputovali i ceo svet – od Pariza 1969, preko Rusije, Italije, Irana, Nemačke u narednim decenijama…
Ova dama prisetila se i jedne lepe anegdote sa Aleksandrom, koja zauzima posebno mesto u njenom srcu.
– Nikad neću zaboraviti kako me je jednom prilikom iznenadio za rođendan. Sedeli smo u Skadarliji, a on je u ponoć odjednom nestao. Ubrzo se vratio i to sa ljudima koji su nosili more kofi punih belog cveća… Okupljeni su pričali da Skadarlija tako nešto nije pamtila – ispričala je Tamara za Kurir.
Aleksandar je obožavao Tamaru, toliko je bio opčinjen njom da je na jednom gostovanju na Avali, koje je organizovao Milan Lango, pio šampanjac iz njene cipele! To smo mogli da čitamo samo u romanima, a samo retke i jedinstvene žene su mogle to i da dožive.
Ona je nosila brojne modele ovog kreatora iz poznatih kolekcija Simonide, Vela Negrinova, Prokleta Jerina, Price, Vitraž, i iz mnogih drugih kolekcija koje je kreirao Aleksandar, a koje nisu imale ime.
