Una ne krije da je zaplakala posle razgovora sa majkom. Jer iako zna da je u pravu, veoma joj je žao. Ona mnogo voli svog oca, poštuje njegove stavove, ali bi volela da prihvati da njegova ćerka misli drugačije. Una dolazi iz malog sela, tu su svi vernici, a iako vera ne ide uvek ruku pod ruku sa bezgrešnim životom, pretvaranje se nastavlja.
– Svi znaju, na primer, da paroh ima ženu, ali svi žmure na to. Ljudi se međusobno svađaju, ogovaraju i pljuju. Sve me ovo već bolelo, dok sam bila u srednjoj školi, gušila sam se u ovoj atmosferi – kaže Una. Otišla je na studije u veliki grad i tamo ostala. Tamo je upoznala svog sadašnjeg muža.
– Ali njegovi roditelji su iz druge priče. Ne mare baš za svoju veru, daju i Vladi pravo na sopstveni život – naglašava.
Jer otac voli tradiciju i voli licemerje. Dakle, nije bilo govora da se zvanično kaže da su živeli zajedno bez venčanja. Ona i Vlada su išli zajedno na odmor, verovatno nije verovao da tada uzimaju odvojene sobe. Pa bila je igra predbračne čednosti i Una je pristala na to. Međutim, kada su odlučili da se venčaju, njen otac je smislio venčanje u lokalnoj crkvi i venčanje za 300 ljudi u obližnjoj gostionici.
– Apsolutno smo rekli da se ne slažemo. Prvo, nismo želeli crkveno venčanje ili veliko venčanje. Osim toga, postoji pandemija, odlučili smo da će biti skromno slavlje – kaže Una.
Vladini roditelji su podržali ovu ideju, bilo je skromno venčanje i večera za rodbinu u restoranu. Bio je jul, vreme je bilo lepo, Una misli da je bilo lepo. Ptice su pevale, cveće mirisalo jer su izabrali restoran sa prelepom baštom. Ali njen otac nije došao na svadbu. Bile su samo majka i sestra. Uni je bilo žao zbog toga, jer nije verovala u objašnjenja da se njen otac osećao loše. Una kaže da je osetila da je njen otac ljut jer ih nije ni pozvao da čestita.
– Ova situacija traje od jula, mislila sam da ćemo ići kod mene za Božić, vreme je da oprostim, objasniću ocu razloge svoje odluke – uzdiše Una.
Odavno je prestala da veruje, Vlada je izvršio otpadništvo, nikada ne idu u crkvu, pošto su zajedno. Oboje mrze glasno venčanje, želeli su bez pijanog pevanja i bacanja bidermajera, izbegavaju da idu kod prijatelja na ovakve događaje. Una dodaje da ne vidi potrebu da poziva ljude koji su jedni drugima praktično stranci, troše mnogo novca i prebrojavaju da li su ih vratili u kovertama.
– Ovo je naš stil života, drugi rade šta žele, želimo da imamo pravo da sami odlučujemo. Htela sam da to kažem ocu, da shvati da ga nisam naljutila, već da sam drugačija od njega, imam svoje mišljenje i svoje stavove – tužno priča Una.
Međutim, posle majčinog poziva, ona već zna da do pomirenja neće doći. Žao joj je jer je odrasla, potpuno nezavisna. Pozvala ih je i svekrva, ali kako je Una rekla da želi da se pomiri sa ocem, ne samo da je razumela, već im je poželela uspeh.
– Drugi svet, drugi ljudi. Od majke znam da mi je otac rekao da ne dolazim jer živim u grehu. Da ne želi da me poznaje dok se ne venčam u crkvi. To mi je veoma tužno i veoma neprijatno. Ići ćemo kod Vladinih roditelja, ali znam da će mi to biti najgori Božić u životu – kaže Una.
