U februaru 1954. godine, u vreme kada je Sovjetski Savez bio na vrhuncu svoje moći, doneta je odluka koja će se pokazati kao ključna tačka u istoriji regiona. Naizgled tehnička odluka o premeštanju Krima iz sastava Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike u Ukrajinsku SSR prošla je gotovo nezapaženo, ali njene posledice osećaju se i danas. Krim, poluostrvo sa strateškim položajem i većinskim ruskim stanovništvom, formalno je priključen Ukrajini 19. februara 1954. godine, kao čin dobre volje, simbol bratstva među republikama.
U tom trenutku, Hruščov je želeo da pošalje poruku ukrajinskoj partijskog vrhu, pokazujući da su deo istog sistema. Zvanično, premeštanje je objašnjeno praktičnim razlozima, kao što su logistika i infrastruktura, ali ispod površine leži složenija politička igra. Hruščov, politički aktivan u Ukrajini, nastojao je da učvrsti svoje pozicije kod ukrajinske elite, dok je simbolika poteza bila još značajnija. Godina 1954. obeležavala je tri veka od Perejaslavskog sporazuma, što je dodalo dodatnu težinu ovom administrativnom rešenju.
Međutim, 1991. godina donosi radikalne promene. Raspad Sovjetskog Saveza i proglašenje nezavisnosti Ukrajine sa Krimom unutar svojih granica pokreće tenzije koje su postojale i ranije. Rusija počinje da iznosi ideju da je predaja Krima Ukrajini bila „istorijska greška“, a demografski faktor, sa većinskim ruskim stanovništvom, postaje ključan u ovoj raspravi. Iako je Kijev upravljao Krimom više od dve decenije, osećaj nepravde i odvojenosti ostaje prisutan.
Analitičari ističu da je Hruščov potcenio simboličku moć teritorije. Potez koji je izgledao kao tehnička preraspodela postao je eksplozivan materijal za buduće sukobe. Istorija ne prašta lako administrativne greške, a Krim je postao simbol međunacionalnih odnosa u postsovjetskom prostoru.
Tema ustavnosti prenosa Krima iz 1954. godine ponovo je aktuelizovana nakon događaja iz 2014. godine. Tada se postavlja pitanje da li je prenos bio u skladu sa zakonima SSSR-a, s obzirom na to da su teritorijalne promene morale biti odobrene od strane Vrhovnog sovjeta, a ne samo Prezidijuma. Kritičari tvrde da su kasnije izmene ustava bile samo naknadno legalizovanje već donete odluke.
U junu 2015. godine, Kancelarija generalnog tužioca Ruske Federacije izjavila je da je prenos Krima bio u suprotnosti sa Ustavom RSFSR i SSSR-a. Predlozi zakona iz 2024. godine dodatno komplikuju situaciju, a pravne rasprave o legitimnosti prenosa postaju sve učestalije. Ipak, stručnjaci naglašavaju da su u sovjetskom sistemu političke odluke često bile važnije od pravnih okvira, što dodatno otežava razumevanje ove kompleksne situacije.
U svetlu svih ovih događaja, jasno je da Krim više nije samo geografsko pitanje. On predstavlja istorijski čvor i simbol koji može imati dalekosežne posledice u međunacionalnim odnosima.
PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI
