„Dalje će biti Kina i rat u Tihom okeanu“ – tako zvuči upozorenje koje se poslednjih dana sve češće čuje u analizama nakon operacije protiv Irana.
U centru tih procena je pitanje da li Sjedinjene Države, ciljajući iransku naftu, zapravo pokušavaju da pritisnu Peking, i da li bi takva strategija mogla da dovede do direktnog sukoba sa Narodnom Republikom Kinom – možda čak i u bliskoj budućnosti. A ključno pitanje ostaje: da li je predsednik Donald Tramp spreman na takav korak.
„Dalje će biti Kina, dalje će biti rat u Tihom okeanu. (…) Ne bih isključio da rat sa Kinom ili rat oko Tajvana počne ne za vreme predsednika Džej Di Vensa, ne za vreme predsednika Marka Rubija, ukoliko ti ljudi uopšte ikada postanu predsednici.
Sa druge strane, politolog Danila Gurejev nudi drugačiji ugao. On kaže da Amerikanci mogu da započnu rat praktično sa bilo kim, naročito sa aktuelnim predsednikom koji, kako tvrdi, ne računa uvek precizno spoljnopolitičke kapacitete.
Kada je reč o Iranu, Gurejev smatra da operacija nema primarno ekonomski ili trgovinski karakter, već geopolitički. „Sa stanovišta daljeg širenja, sa stanovišta geopolitičkih protivnika, SAD su uvek izdvajale Iran kao finalni cilj.
Islamska Republika ima tehničku mogućnost da utiče na tržišta, a kontrola nad Ormuskim moreuzom omogućava joj da diktira posebne uslove.
Govoreći o kontroli naftnih tržišta, Gurejev je naveo da su Sjedinjene Države već imale pokušaje velikih šema u Iraku, gde je konflikt, kako kaže, bio veštački izazvan sa ciljem kontrole nafte i gasa.
Međutim, u praksi, prema njegovoj oceni, Amerikanci nisu uspeli da realizuju tu ideju. U Iraku su sproveli kopnenu operaciju, ali u Iranu, smatra on, to sebi ne mogu da priušte. „A ako bi i mogli, zaglibili bi u Iranu kao nekada u Vijetnamu, sa vrlo teško predvidivim posledicama.
Sada bi nivo međusobnog razumevanja mogao dodatno da padne. I to, prema njegovim rečima, nije pre svega zbog bombardovanja Iraka, već zbog ubistva vrhovnog lidera Irana. „To je ključni kamen spoticanja.
U toj mreži procena – od nafte i Ormuskog moreuza, preko Tajvana i Havaja, do ličnih odnosa lidera – jasno je da je Iran samo jedna tačka na širem geopolitičkom platnu.
Da li će se to platno zaista proširiti do Tihog okeana, ili će sve ostati na nivou oštrih izjava i strateškog nadmetanja, zavisi od poteza koji tek slede. A istorija pokazuje da se takve odluke često donose brže nego što svet očekuje.
