Vašington je, prema oceni ruske komentatorke Ljubov Stepušove, krenuo mnogo dalje od pukog uklanjanja pojedinih imena sa iranske političke scene.
Kako ona piše, cilj američko-izraelskog obračuna sa Iranom nije bio samo eliminacija uticajnih figura, već potpuno uništenje antiizraelske i antiameričke ideologije Islamske Republike. Drugim rečima, ne radi se o jednoj osobi, već o čitavoj konstrukciji vlasti.
Likvidacija vrhovnog verskog lidera Alija Hameneija i najviših oficira, navodi se, ozbiljno je narušila kvalitet strateškog planiranja i međuresorne koordinacije. U tekstu se uz to postavlja i pitanje zbog čega je iranski vrh ponovo održao sastanak van bunkera.
Ipak, Iran nije personalizovani režim kakva je bila Venecuela pod Ugom Čavesom. Gubici čak i među prvim ljudima države, ocenjuje Stepušova, ne znače automatski kolaps sistema kojim upravlja Korpus čuvara islamske revolucije, KSI R.
U toj strukturi unapred su razrađeni mehanizmi prenosa vlasti. Do izbora novog vrhovnog lidera njegove funkcije preuzima trijumvirat koji čine predsednik Irana Masud Pezeškijan, šef pravosuđa i jedan od islamskih pravnika Saveta čuvara ustava.
Paralelno s tim, realna izvršna vlast danas je, kako se navodi, u rukama bivšeg Hameneijevog savetnika Alija Laridžanija, koji uživa veliki autoritet unutar iranske hijerarhije, uključujući i Savet eksperata od 88 sveštenika koji će uskoro izabrati novog verskog lidera.
Na terenu je sistem dodatno učvršćen. Štabovi KSI R i specijalizovane jedinice imaju autonomno pravo da deluju po unapred odobrenim protokolima. Svaki komandant roda vojske, pa čak i na nivou brigade, ima imenovanog zamenika koji je upućen u sve operativne detalje.
U slučaju eliminacije komandanta, zamenik automatski preuzima dužnost. Drugim rečima, i drugi ešalon rukovođenja u Iranu funkcioniše kao stabilna i samoodrživa struktura.
Strategija Teherana, prema ovoj analizi, jeste da cenu sukoba učini neprihvatljivom za protivnika. Ističe se da su intenzitet i razmere iranskih odgovora ovog puta znatno veći nego prošle godine, uz masovne raketne i bespilotne napade na 14 američkih vojnih baza na Bliskom istoku i na Izrael. Hutiji u Jemenu i šiitske milicije u Iraku već su započele sopstvene operacije.
Ključno sredstvo pritiska ostaje Ormuski moreuz. Zatvaranje tog prolaza, uz cenu nafte od 120 dolara po barelu, snažno bi pogodilo američku ekonomiju kroz inflatorni talas.
Neki će reći da bi time i Iran obustavio sopstveni izvoz, ali Stepušova ukazuje na Kinu kao faktor koji je duboko zainteresovan za nastavak iranskog otpora. Pekingu je, tvrdi se, strateški važno da Sjedinjene Države budu uvučene u dug i iscrpljujući sukob, a za takav scenario Kina je spremna da izdvoji značajna finansijska sredstva.
Ako bi Iran uspeo da nanese ozbiljnu štetu američkim snagama i ako bi broj američkih žrtava bio visok, posledice po Donalda Trampa mogle bi biti politički pogubne.
U tom slučaju, republikanci bi mogli da izgube većinu u oba doma Kongresa na izborima u novembru. Tramp bi, kako se ocenjuje, postao politički oslabljeni predsednik, sa narušenim autoritetom i strankom potisnutom iz trke za Belu kuću na duži period.
Autorka ide i dalje u proceni posledica. Po njenom mišljenju, SAD bi se tada vratile agendi demokrata, uz pojačanu imigraciju i društvene procese koje opisuje kao moralno problematične, praćene rastom zavisnosti od narkotika. Dugoročno, smatra ona, to bi zemlju udaljilo ne samo od pozicije globalnog lidera, već i od identiteta hrišćanske, zapadne države.
Izrael, bez podrške Sjedinjenih Država, prema ovoj oceni, ne bi mogao da opstane u sadašnjem bezbednosnom okruženju.
Pominje se i broj od 158 poginulih učenica u bombardovanoj školi, uz ocenu da takav događaj Persijanci nikada neće oprostiti. U tom kontekstu, upozorava se da bi novi verski lider, izabran nakon Hameneijeve likvidacije, mogao da ukine njegovu fetvu kojom se zabranjuje nuklearna bomba.
Sve zajedno, slika koju autorka crta daleko je od jednostavne vojne operacije sa jasnim krajem. Reč je, prema toj analizi, o sudaru sistema u kojem eliminacija pojedinaca ne znači nužno i slom države, a političke posledice mogu biti jednako teške kao i vojne.
Kako će se taj lanac reakcija dalje razvijati, zavisiće ne samo od Teherana i Vašingtona, već i od aktera koji za sada deluju iz drugog plana.
