Američko-izraelski udari na Iran, započeti u subotu, već su uzdrmali tržište nafte i otvorili pitanje koliko daleko cene mogu da odu.
Dok su se berze spremale za novo otvaranje posle vikenda, analitičari su počeli da iznose procene koje su do juče delovale dramatično: 72 dolara po barelu, koliko je cena iznosila pre početka napada, mogla bi brzo da postane prošlost.
Pominje se 100 dolara, čak i 120. To bi bio najviši nivo od početka sukoba u Ukrajini pre četiri godine.
Glavni rizik, međutim, nije samo u samim udarima već u onome što oni mogu da pokrenu. Mogućnost trajne blokade Ormuskog moreuza ostaje ključna nepoznanica.
Taj prolaz, koji povezuje Persijski zaliv sa Indijskim okeanom, 2024. godine je dnevno nosio oko 20 miliona barela sirove nafte, prema podacima Američke agencije za energetske informacije. To je gotovo 20 odsto svetske potrošnje tečnih goriva. Ako bi taj tok bio ozbiljno poremećen, posledice bi se osetile daleko izvan regiona.
Vašington je pozvao komercijalne brodove da ostanu podalje od Persijskog zaliva, dok je treća najveća svetska brodarska kompanija CMA-CGM zatražila od svojih brodova u regionu da potraže zaklon.
U takvoj atmosferi, brojke dobijaju dodatnu težinu. Iran proizvodi oko 3,1 milion barela dnevno i među deset je najvećih svetskih proizvođača. Njegova nafta je relativno laka za eksploataciju, uz trošak koji može biti i 10 dolara po barelu, pa i manje – nivo na kojem mogu da mu pariraju samo zalivske zemlje.
Nasuprot tome, proizvodnja jednog barela u Kanadi ili SAD košta između 40 i 60 dolara, objašnjava Arne Lohman Rasmusen iz kompanije Global Risk Management. Uz to, Teheran raspolaže trećim najvećim rezervama sirove nafte na svetu, što ga dugoročno čini strateškim igračem.
Homajun Falakšahi iz kompanije Kpler upozorava da bi cena mogla da pređe 120 dolara u slučaju produženog sukoba i regionalne eskalacije.
Kiril Dmitrijev, ekonomski savetnik Kremlja, ocenio je na mreži Iks da bi barel sa 72 dolara lako mogao da ode na 100. Francuski mediji podsećaju da takav nivo nije viđen od početka sukoba u Ukrajini.
Džejson Bordof, predsednik Centra za globalne energetske politike na Univerzitetu Kolumbija, smatra da je rizik od šire eskalacije veći nego tokom nedavnih regionalnih sukoba.
Poseban sloj ove priče tiče se Kine, koja uvozi oko 80 odsto iranske nafte. Američki udari na iransku infrastrukturu, koja je u dobrom stanju, ne bi prošli bez posledica po snabdevanje.
A ako bi Ormus bio dugotrajnije paralisan, alternativa je ograničena: samo Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati imaju mrežu naftovoda koja može da zaobiđe moreuz, ali sa kapacitetom od svega 2,6 miliona barela dnevno, prema američkim podacima. To je daleko ispod količina koje tim prolazom svakodnevno cirkulišu.
U tom kontekstu danas se sastaje osam članica OPEK+ i njihovi saveznici. Pre izbijanja sukoba tržište je očekivalo povećanje kvota od 137.000 barela dnevno. Sada se postavlja pitanje koliko bi takvo povećanje uopšte imalo efekta.
Nije sigurno da će kartel ići iznad prvobitno planiranog nivoa, jer članice možda žele da procene stvarni uticaj na tokove snabdevanja. Ipak, dodatna proizvodnja bila bi prilika da povrate tržišni udeo u odnosu na konkurenciju iz SAD, Kanade, Brazila i Gvajane.
Analitičari iz Rystad Energy navode da samo Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati, a u manjoj meri Kuvajt i Irak, zaista mogu značajno da povećaju proizvodnju.
SAD za sada ne planiraju da posegnu za strateškim rezervama od 415 miliona barela, prenosi Fajnenšel tajms. To sugeriše da Vašington procenjuje da bi rast cena mogao ostati pod kontrolom uprkos situaciji u Ormuskom moreuzu.
Ipak, korišćenje tih rezervi, kao 2022. godine kada je ruski ulazak u Ukrajinu izazvao skok cena, moglo bi da umiri tržišta, posebno ako bi OPEK+ paralelno povećao proizvodnju. Majkl Alfara iz hedž fonda Gallo Partners smatra da cena verovatno neće preći 100 dolara jer bi OPEK mogao da reaguje hitnim povećanjem ponude.
Geopolitička računica je složena. Više cene nafte objektivno odgovaraju Rusiji, koja je pod zapadnim i američkim embargom i sankcijama, jer joj veći prihodi olakšavaju pritisak.
Sa druge strane, rast cena ne ide u prilog SAD i Zapadu, pošto slabi efekat ekonomskih mera usmerenih ka Moskvi. Istovremeno, američki predsednik Donald Tramp svojim biračima je obećao niske cene energije, pa svaki skok ima i unutrašnju političku dimenziju.
Za Iran, podizanje cena kroz blokadu Ormuskog moreuza predstavlja sredstvo pritiska na Vašington. Za SAD, brza stabilizacija pomorskog saobraćaja bila bi prioritet.
Jakob Larsen iz udruženja brodovlasnika Bimco smatra da bi američka vazdušna i pomorska nadmoć mogla u roku od nekoliko dana da obezbedi uslove za nastavak komercijalnog saobraćaja.
Ipak, nijedna zemlja u regionu nije ostala pošteđena iranskih odmazdi; Ujedinjeni Arapski Emirati, Kuvajt i Irak već su bili meta udara, a eksplozije su se čule i u Saudijskoj Arabiji.
Tržište sada čeka konkretne poteze. Da li će OPEK+ povećati proizvodnju iznad 137.000 barela dnevno, da li će SAD aktivirati deo od 415 miliona barela iz rezervi, ili će situacija sama od sebe ući u fazu smirivanja – to su pitanja koja lebde nad berzama.
U energetici, kao i u geopolitici, često nije presudno ono što je već pogođeno, već ono što tek može biti zatvoreno. A Ormuski moreuz ostaje tačka na mapi od koje zavisi mnogo više nego što na prvi pogled izgleda.
