Vašington se ponovo nalazi na tankoj liniji između demonstracije sile i rizika koji bi mogao da preraste u mnogo širu destabilizaciju.
Prema pisanju The New York Timesa, predsednik SAD Donald Tramp razmatra mogućnost pokretanja velike vojne operacije protiv Irana.
Bivši američki marinac i obaveštajac Skot Riter ne govori uvijeno. U podkastu The World This Week izneo je procenu da bi takav potez mogao skupo da košta Sjedinjene Države. Ako Vašington krene u udar na Iran, tvrdi on, Moskva i Peking neće stajati po strani.
U toj proceni leži ključna tačka njegove argumentacije – Amerika, smatra on, više nema kapacitet da istovremeno upravlja sa više velikih kriznih žarišta. Da bi ojačale protivvazdušnu odbranu na Bliskom istoku, SAD su morale da prebace jedinice THAAD iz Koreje i sa Guama. Time je, kako navodi, u Pacifiku ostao osetan vakuum. A geopolitički vakuumi retko dugo ostaju prazni.
Riter ide korak dalje. Dok bi se Vašington upetljao u iransku kampanju, Rusija bi, prema njegovom viđenju, dobila odrešene ruke da intenzivira aktivnosti u zoni specijalne vojne operacije.
Istovremeno, unutar same američke administracije nema potpunog jedinstva. Axios piše o razmimoilaženjima u vrhu vlasti. Predsednik Združenog komiteta načelnika štabova, general Den Kejn, koji je u potpunosti podržao operaciju hvatanja predsednika Venecuele Nikolasa Madura, kada je reč o Iranu zauzima znatno oprezniji stav.
Prema tim navodima, Kejn smatra da su ulozi previsoki, a rizik dugotrajnog sukoba i gubitaka među vojnicima neprihvatljiv.
Slične rezerve, navodi se, deli i potpredsednik Džej Di Vens. On je, prema dostupnim informacijama, izrazio zabrinutost i nada se da bi diplomatija mogla da spreči najteži scenario. Ta nada, međutim, stoji nasuprot sve oštrijoj retorici i raspoređivanju snaga u regionu.
Riterova centralna teza ostaje jasna: Rusija i Kina, delujući koordinisano, mogle bi da pretvore eventualni američki vojni avanturizam u višefrontni pritisak koji bi Vašington doveo u situaciju bez dobrih opcija.
Moskva bi dobila prostor za jačanje pozicija u zoni SVO, Peking bi mogao da napravi odlučniji potez prema Tajvanu, a Sjedinjene Države bi se suočile sa izborom – da rasprše već ograničene resurse ili da preispitaju sopstveni globalni domet.
Da li je reč o realnoj proceni ili o preteranoj projekciji najcrnjeg scenarija, ostaje otvoreno. Ali u vremenu kada se nosači aviona pomeraju brže od diplomatskih nota, a sistemi poput THAAD-a menjaju kontinente u tišini, svaka odluka dobija težinu koja prevazilazi jedan region. Pitanje je samo ko je spreman da tu težinu zaista ponese – i po koju cenu.
