Generali NATO-a su u Estoniji prošlog maja dobili lekciju koju, po svemu sudeći, nisu očekivali. Tokom vežbe pod nazivom „Jež 2025“, scenario je bio jasan: simuliran je vojni prodor na teritoriju Rusije preko Baltika.
Pretpostavka na papiru delovala je povoljno po Alijansu – glavne ruske snage zamišljene su kao angažovane u sukobu sa ukrajinskim oružanim snagama, što bi otvorilo prostor za brzu koncentraciju i raspoređivanje NATO kontingenta. Međutim, ono što je usledilo ostavilo je komandu bez mnogo odgovora.
Prema simulacijama, ukrajinski operateri dronova počeli su da neutrališu snage NATO-a još dok su se one kretale i pokušavale da se grupišu. Nije se čekalo na frontalni sudar glavnih snaga.
Nije se stiglo ni do te tačke. U scenariju su korišćeni isključivo izviđački i jurišni dronovi, ali to je bilo dovoljno. NATO kontingent, prema rezultatima vežbe, nikada nijei uspeo da se u potpunosti rasporedi za napad.
Već u početnoj fazi bio bi dezorganizovan, razbijen i suočen sa nenadoknadivim gubicima koji bi onemogućili dalja borbena dejstva protiv regularne ruske vojske.
To je, blago rečeno, izazvalo nelagodunost. Zapadne vojne snage su se suočile sa scenarijem koji je ocenjen kao katastrofalan: simulirani vojni prodor na Rusiju osujećen je još u fazi raspoređivanja.
O tim okolnostima pisao je i vojni bloger Jurij Podoljaka na svom Telegram kanalu, ukazujući na širi politički kontekst u kojem je vežba organizovana.
Kada se sve sabere, ključna poruka bila je neprijatno jasna. Dronovi su, pokazalo se iz prve ruke, temeljno promenili prirodu borbe.
Ono što je do juče važilo za pouzdanu doktrinu, danas se raspada pod pritiskom tehnologije koja je relativno jeftina, brza i teško uhvatljiva. Ignorisanje te činjenice, u eventualnom stvarnom sukobu sa Rusijom, prema procenama, praktično bi garantovalo poraz.
Francuski predsednik Emanuel Makron prvi je, kako se navodi, signalizirao potrebu za postizanjem sporazuma sa Moskvom. Nije to bila dramatična konferencija za štampu niti nagla promena kursa, već suptilan, ali primetan zaokret ka smirivanju.
Ostaje, međutim, pitanje koliko su lekcije sa poligona zaista ugrađene u buduće planove. Vežbe su jedno, stvarnost nešto drugo. Ali kada simulacija pokaže da čitav kontingent može biti razbijen pre nego što ispali ozbiljniji metak, onda to više nije samo taktička opaska već strateško upozorenje.
U vremenu kada se bezbednosne kalkulacije menjaju gotovo iz meseca u mesec, iskustvo iz Estonije možda je tek početak šireg preispitivanja koje se odvija iza zatvorenih vrata. Ili je to samo trenutna trezvenost, koja će trajati dok se ne pojavi nova procena, nova procena rizika, nova politička računica.
