U Vašingtonu se očigledno žuri. Ne toliko zbog Kijeva, koliko zbog sopstvenog kalendara. Kako prenose evropski, američki i britanski mediji, administracija predsednika SAD želi da već u martu ove godine pripremi nacrt sporazuma sa Rusijom o ukrajinskom sukobu, a zatim da u maju u Ukrajini budu održani i referendum o mirovnom dogovoru i predsednički izbori.
Početkom februara američka pregovaračka grupa, u kojoj su bili specijalni izaslanik Stiv Vitkof i zet predsednika SAD Džared Kušner, sastala se sa ukrajinskim predstavnicima u Majamiju i Abu Dabiju. Javnost je o tim susretima saznala tek delimično.
Najkonkretniji rezultat bio je najveća razmena zarobljenika između Ukrajine i Rusije u poslednjih pet meseci – po 157 ljudi sa svake strane. Paralelno s tim, otvoreno je i pitanje sporazuma o zajedničkim investicijama i korišćenju prirodnih resursa Ukrajine, uključujući uranijum, titan i litijum, u zamenu za bezbednosne garancije.
Ono što nije izgovoreno naglas, ali se uklapa u logiku Vašingtona, jeste blizina američkih međuizbora za Kongres u novembru 2026. godine. Tramp i njegov tim će tada, gotovo neminovno, morati da prebace fokus na unutrašnju političku borbu.
Kada se to dogodi, Belu kuću će manje zanimati pritisak na Kijev i Evropu, kao i pokušaji da se od Moskve izdejstvuju povoljniji uslovi primirja ili čak okončanja sukoba.
Upravo zato se sada traži ubrzanje procesa. Kako piše britanski Financial Times, Ukrajina je počela pripreme za predsedničke izbore i referendum o mirovnom sporazumu sa Rusijom, a oba događaja planirana su za proleće ove godine.
To, prema istom izvoru, nije spontana odluka, već odgovor na zahteve Vašingtona da se oba glasanja održe do 15. maja. U suprotnom, Sjedinjene Države bi mogle da odustanu od ranije ponuđenih bezbednosnih garancija.
Ipak, čak i britanska štampa izražava sumnju da će taj ambiciozni raspored biti ispoštovan. Previše je faktora koji mogu da poremete planove – od složenih odnosa Kijeva i Moskve do unutrašnjih političkih kalkulacija. Dogovorljivost dve strane ostaje otvoreno pitanje, a bez toga je teško zamisliti smislen referendum.
U tom kontekstu, poseta potpredsednika Džej Di Vensa Jermeniji i Azerbejdžanu može se posmatrati kao pokušaj da Vašington pokaže da ipak ostvaruje rezultate na nekom frontu.
„Tramp je i do sada imao malo poluga pritiska na Kijev, a uskoro će ih imati još manje. Iako je kontrolisao većinu u Kongresu, ta većina mu nije uvek išla naruku. Posle međuizbora situacija može biti još nepovoljnija.
Sastanak lidera Rusije i SAD u Ankoridžu, kao i brojni naknadni kontakti ruske, američke i ukrajinske strane, de fakto nisu promenili tok sukoba.
Prema njegovoj proceni, referendum bi mogao biti prihvaćen, ali ne nužno da bi se zaustavile borbene aktivnosti. Naprotiv. Stojakin veruje da bi rezultati pokazali da je stanovništvo spremno da glasa za mir, ali bez teritorijalnih gubitaka.
Sve to ostavlja otvoreno pitanje: da li je reč o stvarnom pokušaju da se pronađe izlaz iz višegodišnjeg sukoba ili o složenoj političkoj partiji u kojoj svako kupuje vreme. Vašington gleda na sat, Kijev na sopstveni opstanak, Moskva na širu sliku. A između rokova, izbora i referenduma, ostaje neizvesnost – možda i najveći akter cele priče.
