Organizacija, brzina i samostalnost
Emilija priznaje da ne voli pomoć jer je navikla da sve radi brzo i efikasno. Lakše joj je da sve uradi sama nego da objašnjava drugima kako želi da nešto bude završeno. Ta brzina i energija je nose, ali ponekad je i iscrpljuju.
Zbog stalnog ponavljanja, pričanja i opominjanja izgubila je glas i morala na operaciju glasnih žica. Ipak, priznaje da se na sve čovek navikne.
— Organizujem se prema sebi. Mnogo sam brza i ne trpim pomoći. Zato što većina ljudi koji bi pomogli su u odnosu na mene spori. Ne želim da zvučim gordo ili neprijatno i onda da ne bi dolazila u sukob, kao što Đorđe i ja dođemo u sukob, ja kažem: „Ajde, da ne kažem šta, ja ću to sama, ‘ajde, doviđenja“ — kaže ona.
Život van grada i roditeljstvo
Porodica Ivanišević živi van grada, što im donosi mir, veliko dvorište i slobodu za decu i pse. Emilija može da ih gleda kroz prozor dok kuva ručak.
Ali postoji i mana, a to je prevoz. Ona je, kako kaže, prešla skoro 13.000 kilometara za nekoliko meseci vozeći decu. Troškovi su veliki, ali za sada im ništa nije teško. Emilija je dodala i da joj roditeljstvo nije ništa oduzelo osim proširenih vena. I dalje izlazi, organizuje žurke, trenira, viđa prijatelje.
Ipak, priznaje da ju je majčinstvo promenilo iz korena i ponosna je na taj lični rast.
Deca i savremeno doba
Emilija je bila jasna, odnosno da ne želi da deci sve brani. Svesna je da će se susretati i sa dobrim i sa lošim stvarima.
Muziku slušaju raznoliku – od Balaševića do modernog trepa, uz objašnjenje šta je primereno, a šta ne. Telefone takođe koriste ograničeno.
— Ono što je problem je što naša deca čuju od mene te stvari koje nisu baš za decu, ali čuju ih i u školi, na dečijim rođendanima… Što bih im sve branila? Oteće se kontroli. Pa bolje je da sa mnom nauče sve i dobro i loše i da im kažem, evo ovo je dobro, ovo nije dobro zbog toga i toga, nego da im se sve brani.
A što se tiče telefona recimo tu može biti problema jer deca se ne skidaju s mobilnih telefona u našem okruženju i dugo vremena su se naša deca osećala zapostavljenim u tom smislu. I tek nedavno su dobili telefon na korišćenje — kaže ona.
Na pitanje da li je umorna ponekad, ona kaže da tek dva do tri puta godišnje oseti da joj je svega dosta. Tada odgleda seriju, odmori, ali već posle par sati vraća se energija.
Najviše je umara stalno opominjanje dece. Ali i to prođe posle petnaest minuta galame, svi se izgrle i nastave dalje.
Žiovt nepredvidiv i pun ljubavi
Život Emilije Ivanišević nije miran ni jednostavan. On je bučan, zahtevan, nepredvidiv i pun izazova. Ali je istovremeno ispunjen ljubavlju, snagom, rastom i dubokom posvećenošću porodici.
Njena filozofija je jasna:
Nema „ne mogu“. Nema „neću“.
Postoji rad, strpljenje, vera, humor i ogromna količina ljubavi.
A plan za budućnost? Rasti zajedno sa svojom decom, učiti ih da budu dobri ljudi.
Ceo razgovor sa Emilijom pogledajte u videu:
