Na Đurđevdan obeležava se uspomena na Svetog Đorđa, koji je rođen krajem trećeg veka nove ere, u bogatoj hrišćanskoj porodici. Najlepšu i najdragoceniju uspomenu na ovog sveca predstavlja manastir Đurđevi stupovi, kojeg je u 12. veku podigao srpski kralj Stefan Nemanja.
Simbolična pobeda nad aždajom
Nakon što je rano ostao bez oca, Đorđe se seli sa majkom u Palestinu, zemlju gde je živeo i propovedao Isus Hrist. Posedovao je lepotu i stasitost, ali i sjajne moralne osobine: plemenitost, poštenje i hrabrost. Kao takav, nije mogao da ostane nezapažen. Pošto je postao vojnik, na svim ikonama je prikazan kao ratnik na konju, sa kopljem u ruci.
Duboko je verovao u Hrista, pa se suprotstavio čak i samom caru Dioklecijanu, koji je progonio hrišćane. Zbog toga je osuđen na smrt i umro u najvećim mukama. Poznato je da su se na njegovom grobu kasnije dešavala razna čuda, a mnogima koji ga poštuju i slave – javljao se u snovima.
Aždaja na ikoni simbolizuje mnogobožačku silu, koja je „proždirala“ nevine hrišćane. Prema verovanju, pobeda Svetog Đorđa nad njom je zadala smrtni udarac „neznaboštvu“. U pozadini ikone, može da se uoči žena u „gospodskom“ odelu, za koju se pretpostavlja da je carica Aleksandra, žena cara Dioklecijana, i da predstavlja mladu hrišćansku crkvu.
Običaji
Đurđevdan je praznik sa jako puno narodnih običaja vezanih za njega, i magijskih radnji za zaštitu, zdravlje i plodnost, koje se tog dana obavljaju. Običaji i verovanja srpskog naroda vezana za Đurđevdan su u narodu svakako postojali i pre nego što je primio hrišćanstvo. Sveti Đorđe je svojim praznikom svakako zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika.
Ovaj praznik smatra se za granicu između zime i leta, praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve.
Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i ulazne vratnice i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili „berićetni“ – „Da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru“. Ponegde je običaj da ovo kićenje zelenilom vrše na sam Đurđevdan pre zore.
Takođe, opletu se venčići od „đurđevskog cveća“: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana.
Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – „da bi se sačuvali od grada“ (slično krstovima od badnjaka za Božić).
Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Vaskrsa, pa se to zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.
Veliku važnost ima i kupanje na reci, pre sunca (ponekad se u reku bacaju venci od raznog cveća, ili se sipa mleko). Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem.
Narod na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu zajednički na „đurđevdanski uranak“, na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke. Za ovo se pripremi jelo i piće; obavezno se pripremi jagnje na ražnju a oni koji su za to zaduženi, odu mnogo ranije na zakazano mesto i otpočnu sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu. Pesma, igra i veselje traju često i do podne.
Na đurđevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem „da budu napredni kao vrba“, kite zdravcem „da budu zdravi kao zdravac“, koprivom „da kopriva opeče bolesti sa njim“, i selenom „da im duša miriše kao selen“.
Na Đurđevdan ne valja spavati, „da ne bi bolela glava“, a ako je neko spavao „onda na Markovdan da spava na tom istom mestu“.
Smatra se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile, zbog čega su seljaci palili velike vatre „da bi zaštitili sebe i selo“.
Običaji vezani za Đurđevdan se vrše pre izlaska sunca, i to često na reci, što svakako ima svoj magijski značaj. Međutim, najveći broj običaja spada u čistu magiju, kod čega onaj, koji ih vrši, nema u vidu nikakvog određenog demona ni božanstvo.
Žene i devojke donesu uveče kući „omaje“ tj. vode sa vodeničnog kola, „da se od njih svako zlo i prljavština otrese i otpadne“, kao omaja od kola, i stave u nju različitog bilja a naročito selena, da prenoći, pa se ujutru njom kupaju u gradini pored selena i pored ostalog cveća.
Zarad plodnosti svoje stoke, da bi oduzele mleko tuđoj stoci, noću neke žene vračaju (retko muškarci), koje su gole i jašu na vratilu (obilaze oko tuđih torova). Sve to pokazuje, da je običaj veoma star.
PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI
