„Skinuo sam mašine koje su ga održavale u životu“, rekao je Lalević, član Titovog lekarskog saveta.
„Ne možete ni u šali reći da sam ga ubio. Deset minuta pre toga bio je mrtav. Nije bilo šanse da se spase…“
Tito je bio na respiratoru poslednjih 68 dana života. Dobijao je ishranu kroz infuziju. Godinama kasnije, u nemačkoj bolnici, Lalević je bio kritikovan što je mrtvog čoveka danima držao na respiratoru.
„Njegov mozak je bio živ i to je bilo medicinsko opravdanje zašto ga do tada nisam skinuo sa respiratora“, rekao je za Ekspres.
Ali to nije bio jedini razlog… Ništa manje važan nije bio ni politički.
Bio je to deo borbe za vlast u posttitovskoj Jugoslaviji, državi koja bi još deset godina provela na respiratoru, a potom umrla u nizu krvavih ratova…
Titova porodica se klonila politike. Jedina politički ambiciozna ličnost, Jovanka Broz, otuđena je od svog muža. Njegovi sinovi Miša i Žarko nisu se bavili politikom. Titova unuka Saša Broz dobro se seća poslednjih dana svog dede.
„Nije se radovao putu na Kubu jer je mislio da će to biti veoma zamorno za njega… Strogo mi je zabranio da ga posećujem u bolnici. Moji roditelji su kasnije objasnili da je jednostavno želeo da ga pamtim kakav je bio…“, rekla je ona.
„Sećam se samo da sam ga zamolio da mi donese malu crnu lutku sa Kube i da sam mu detaljno objasnio kako želim da lutka izgleda i šta treba da nosi.“
U vreme Titove smrti, Saša je bila kod kuće sa majkom i bratom.
„Tata je bio jako tužan, ali je dostojanstveno podneo bol, kao i cela porodica. Saša ne pamti sahranu kao neki veliki događaj. Za nju je sve to bila samo velika konfuzija.
„Bio sam dete i svi ti državnici mi ništa nisu značili. Uplašio sam se količine ljudi, sav taj plač, tuga. Brinuo sam za mlađeg brata, nas dvojica smo bili nekako stisnuti. Protokol je funkcionisao besprekorno, a strani državnici su bili odvojeni od porodice. Moji roditelji su bili prisutni na obavezama koje su bile vezane za brojne obaveze, a veliki brat i moj brat. Samo na sahrani se najjasnije sećam da sam se nekoliko dana pre sahrane osećao jako loše, ali na samoj sahrani bio sam tako slab i jedino čega se sećam je da sam pao, a onda sam se probudio u krevetu nakon punih 48 sati prekriven varičelom.“
Poslednji put Saša je bio u Kući cveća 2010. godine.
„Bliže mi je njegovo rodno mesto, volim da idem u Kumrovec. Ipak, najlepše uspomene na dedu vežu se za naša druženja na Brionima i Vangi, i zato sam najčešće tamo. Brioni su moja veza sa njim i moja porodica nada do kraja života…”
Hranu je dostavljao Oseliju sa Brda kod Kranja, jer je bolnička kuhinja bila preslaba.
(Ekspres.24sata.hr)
PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI
