Po predanju 28. decembra 1610. godine, u bogobojažljivoj porodici rodio se Stojan Jovanović u selu Mrkonjići, Popovo polje, nadomak Trebinja u Hercegovini.
U strahu od danka u krvi, roditelji su Stojana već u dvanaestoj godini poslali u skroviti manastir Zavalu, u kojem je već tada igumanovao njegov stric, iguman Serafim. Tamo se učio crkvenoj pismenosti. Posle nekoliko godina, Stojan prelazi u trebinjski manastir Tvrdoš, gde nakon pohađanja manastirske škole, najzad prima i monaški postrig i sveštenički čin, postavši paroh popovopoljski.
Kada su Turci razorili Tvrdoš, bežao je na Svetu goru, ali ga je narod u Bjelopavlićima zaustavio uz obećanje da će mu svako davati po mericu pšenice za izdržavanje. Vladika je ostao i najpre se podvizavao u jednoj pećini u Pješivcima, a kasnije prelazi u ostrošku pećinu. Manastir Ostrog je mesto gde je nastavio svoj strogi podvižnički život. Poslednjih 15 godina svog života proveo je u pećinskoj isposnici u Gornjem Ostrogu.
Umro je 1671. godine. Njegove mošti i njegov grob čuvaju se u manastiru u Ostrogu do današnjeg dana. U njihovu moć isceljenja i utehe veruju podjednako i hrišćani i muslimani. U Ostrogu se svake godine na Trojičine dane održava veliki Narodni sabor. Manastir Svetog Vasilija Ostroškog mu je posvećen.
Monasi iz manastira Ostrog su 1996. godine nosili mosti Svetog Vasilija u rodne Mrkonjiće, Trebinje i Niksic. Na putu je stajala baka sa cvetom u ruci strpljivo čekajući da vidi i poljubi mošti svetitelja. Kolona se zaustavila i u žurbi baka je uspela da se pokloni svetitelju i poljubi mu skute, a onda je kolona morala da nastavi put Mrkonjića.
Dok su polako kretali baka Stana je kroz suze, počela da se zahvaljuje ljudima uz reči:
– Hvala sine, hvala, sretno ti bilo sine, sve najbolje – ovaj emotivni susret sa bakom je svakako obeležio ovo litije.
