Srbi za Srbe

Pored Lutke, sramežljivo nam prilaze Dušan (13) i Aleksandra (11) koji pokazuju da uđemo u kuću. Dugačka pravougaona soba sa zemljanim podom i istrošenim pokućstvom predstavlja i kuhinju i dnevni boravak. Plafon pun krpljenih rupa, koji izgleda kao da će svakog trenutka da popusti, izaziva nemir i strepnju šta može da se desi u bliskoj budućnosti.

„Živimo kako moramo, ali verujemo u Boga!”

Skroman i staložen, otac Zoran Rašković dočekuje nas, kako red nalaže, domaćom rakijom. Upoznat je sa radom organizacije već nekoliko godina i, kako kaže, srećan je što smo došli u njihov skromni dom. Pre skoro 30 godina, roditelji su ga poslali u Beograd na školovanje. Završio je građevinsku školu i radio na građevini dok firma nije propala. Zbog nedostatka posla, povrede kičme koju je zaradio na poslu i potrebe da brine o onemoćalim roditeljima, vratio se u selo. Radio je na imanju, sekao šumu i čuvao ih. U susednom selu, pronašao je ženu Ivanu, a zatim su stigla i deca.


>

Srbi za Srbe

Srbi za Srbe


>

Srbi za Srbe

Srbi za Srbe


>

Srbi za Srbe

Srbi za Srbe