Suza za Lunju, posle 30 godina

U famoznom regionu zapadnog Balkana, a naročito u njegovom „lideru“, tj. u Srbiji, autentični i spontani događaji su krajnja retkost. Sve što se u regionu, a naročito u Srbiji, događa, događa se ili po scenariju napisanom „tamo gde treba“ ili po naređenju „odozgo“. To je zla kob ovih prostora kojima caruju nesloboda i animistička zabluda da se tok istorije može zajaziti i navratiti na neku od slaboumnih vodenica (raznih boja).

Ukoliko se nekim čudom i dogodi nešto što zaliči na autentičnost i spontanost – kao, na primer, masovna višednevna šetnja u čast novoizgrađenog Mosta na Adi ili masovno okupljanje prigodom puštanja Stefana Nemanje u rad – to bude puki privid, manifestacija podaničkog mentaliteta koji s vremena na vreme intuitivno oseti da je „tamo gde treba“ takva spontanost poželjna.

Otuda je plima nepatvorene, neisfolirane, nenaređene, pa ako hoćete i neodobrene žalosti na vest o smrti Đorđa Balašavića – koja je preplavila prostor bivše Jugoslavije – bila još jedna potvrda teze da izuzetne ličnosti, a Balašević jeste bio izuzeta ličnost, i mrtve rade u korist života.

Mora da su „šefovi eks-Ju mesnih kancelarija“ (tako je Balašević nazivao šefove državica nastalih na lešu Jugoslavije) – koji su zahvaljujući propasti svega ostalog uspeli u životu – sa zavišću posmatrali šta to znači biti zaista omiljen u širokim narodnim masama, a ne po dužnosti i ne iz sitnog koristoljublja. Oni vispreniji među njima zacelo su se malčice lecnuli na pomisao da će, za razliku od Đoletove, vest o njihovoj smrti biti radosna vest.

Osim Arkanovog sina i Šešelja – ako mi neki hadžija nije promakao – niko se na eks-Ju prostorima nije drznuo da probaljezga nešto loše o Balaševiću, a verujem da su mnogi bili u iskušenju. U Zagrebu je, recimo, usred centra grada Balaševiću u čast postavljen natpis „bećarac“ na ćirilici – što je isto kao kad bi u centru Teherana postavili panj sa pečenim prasetom – a da niko od branitelja, domoljuba i jezikočistunaca nije prosvjedovao, bar ne javno, bar ne da je poznato.

Pročitajte još...  Potvrda partnerstva Srbije i SAD

Nj. s. Porfirije je Đoletovoj porodici blago izvelo uputio telegram saučešća, što se od njega i očekivalo, Nj. s. Vučić nije (bar ne da znam), što je Balašević od njega takođe očekivao. Bilo kako bilo, jedno je sigurno – Đoletu će biti laka zemlja, Avraamovo krilo mu je zagaratovano, što je uzgred prilika da Nj. s. Porfiriju „poručim“ da sveštenstvu i monaštvu skrene pažnju da ubuduće pišu (i govore) Avraam jer je – iako je reč o istoj osobi – Avraam jedno, a Avram nešto sasvim (i bitno) drugo.

Dok nisam omatorio i prestao da aktivno slušam muziku, u mojoj privatnoj kolekciji stajale su tri Balaševićeve LP ploče, i to u oštrom kontrastu sa ostatkom kolekcije – da ne nabrajam, spisak je predugačak – a ja sam na grdno ibretenije mojih pajtaša, zakletih (kao i ja) fanova Lori Anderson itd., znao ponekad da po 30-40 puta zaredom pustim „Lunju“. Negde na sredini ovog teksta našao sam na internetu „Lunju“ i posle trideset i kusur godina je ponovo čuo. I u šezdeset osmoj godini pustio suzu. Hvala za tu suzu, Đole, generacijo moja…

Kurir

Autor: Kurir

Obaveštenja ✅
Obavesti me:
guest
0 Komentari
Inline povratne informacije
Pogledajte sve komentare
Share via
0
Volela bih vaše mišljenje, ostavite komentar..x