Rado Srbin ide u krajnike

Gornji naslov je stih iz pesme jednog međuratnog nadrealiste – potom i mnogo koječega drugog – u kojoj se pesnik sprdao sa srpskim kultom vojske i vojevanja, a koji je – kad je za to kucnuo čas – ipak vrlo rado otišao u vojnike, najpre u Španski građanski rat, potom i u NOB i čak dogurao do generala. Pomenuti nadrealista bio je Koča Popović.

Kult vojske je u to doba bio toliko uvrežen da je takozvana srpska narodna nošnja – šajkača i brič pantalone (za sirotinju raju od „težine“, za boljestojeće od šajka) – u stvari kopija ondašnje vojne uniforme. Greše, dakle, etnografi i vojni istoričari koji tvrde da je oficirska šapka srpske narodne vojske dizajnirana po uzoru na narodnu kapu – u stvari je dizajnirana po ugledu na šapku francuske vojske – stvar je obrnuta: narodna kapa je skrojena po vojnom modelu. I ne samo kapa.

Još u vreme moje mladosti popreko se gledalo na takozvane škartove, mladiće koji su iz ovog ili onog zdravstvenog razloga bivali oslobađani vojne obaveze – takvi su u neki krajevima ostajali i neoženjeni – da bi u vreme Flower Power pokreta srpska vojska, utopljena u JNA, izgubila (i nastavila da gubi) privlačnost.

Od ukidanja obaveznog vojnog roka i profesionalizacije Vojske Srbije naovamo, otprilike svake dve godine u opticaj se pušta državotvorna dubara o nužnosti ponovnog uvođenja regrutacije i opštenarodizacije oružane sile. Od toga posla, naravno, nikad ne bude ništa, osim periodičnih amoka u koji saborno zapada i kuso i repato i ratni i antiratni profiteri i Kitaj Gorod i Euromahala.

Tim prigodama javnosti se obavezno serviraju rezultati famoznih istraživanja javnog mnjenja, koja kažu da čak 73% građana „podržava“ ponovno uvođenje vojnog roka, ali prećutkuje da je 85% od 73% ispitanaka ljudi straiji od šezdeset godina, iz čega bi neki cinik mogao da zaključi da Srbin rado ide u vojnike kad više ne mora da ide u vojnike i kad umesto njega ide neko drugi.

Euromahala tada danima nariče zbog preteće „militarizacije“, s druge strane fronta Kitaj Gorod uzvraća oprobanim sredstvom ućutkivanja – „kome smeta srpska vojska“, na kraju, kao i sve drugo, sve to prekriju ruzmarin, snegovi i šaš. Do sledeće prilike kada se priča o narodnoj vojsci vraća u opticaj.

Vojska, međutim, nije folklor, niti je samo mehanizam sprovođenja politike nasilnim sredstvima i odbrane državne teritorije, nego je glavni potporni stub svake države, njena najuređenija, najdiscplinovanija i najmanje korumpirana institucija, koja je, uzgred, ali ne najmanje važno, i jedan od motora svake ekonomije.

Ne radi se tu samo o vojnoj (tzv. namenskoj) industriji – koja je u Srbiji inače jača, bolje opremljena i bogatija od Vojske Srbije – nego o maltene svim industrijama koje ostvaruju veliki profit na snabdevanju vojske raznoraznim potrepštinama. Pisac hoće da kaže sledeće: ko hoće da ima veliku vojsku, taj mora da ima para da takvu vojsku i izdržava. Nisam siguran da Srbija za to ima para.

Kurir.rs

Foto: Marina Lopičić

Kurir

Autor: Kurir

0 0 glasova
Vaš komentar?
Obaveštenja
Obavesti me:
guest
0 Komentari
Inline povratne informacije
Pogledajte sve komentare
Share via
Facebook
0
Volela bih vaše mišljenje, ostavite komentar..x