Iako se na televiziji pojavila još kao devojčica, to Milici Milši nije bilo dovoljno da odmah shvati da je gluma njen životni poziv.
Polagala je prijemni ispit na Filološkom, Prirodno-matematičkom i Fakultetu dramskih umetnosti, i tek pošto je sva tri upisala, kockice su se tako posložile da je umetnost ipak prevagnula. Manekenstvo kojim se bavila još kao srednjoškolka utabalo joj je put pred kamerom, gde je prvu profesionalnu ulogu ostvarila u čuvenom „Boljem životu“. Više od tri decenije kasnije, glavnom ulogom u „Igri sudbine“ obara nove rekorde kada je reč o gledanosti neke serije.
Šta mislite, čime ste kupili publiku?
– Naša serija je najgledanija od svih sadržaja na svim televizijama sa šerom 46, što znači da nas gleda svaki drugi stanovnik naše zemlje. Poređenja radi, do sada je rekord imao „Sulejman Veličanstveni“ sa šerom 42. Ponosni smo, zahvalni i srećni što je tako. Sve je važno za takav uspeh, počevši od dobrog temelja, a to je dobar tekst. Žarkov scenario je poput nekog uzbudljivog romana. Kada sam počela da ga čitam, bilo mi je jasno da je samo važno da ga kasnije mi glumci ne pokvarimo. I hvala bogu, mi smo ga nadogradili zajedno sa našim rediteljima, kostimografima, scenografima, šminkerima, frizerima…
S obzirom na to da pisca scenarija Žarka Jokanovića dobro poznajete, znate li odakle inspiracija vašem suprugu za ovakvu tešku životnu temu kao što je zamena dece?
– Inspiracije i mašte Žarku nikada ne manjka. Ne može da me iznenadi šta sve on može da smisli i uživanje je čitati njegov scenario. Svaki put kada nam otkrije nove epizode šokiramo se, kao i publika kasnije. A što se teme tiče, život je još nemogućiji od svega što pomislimo da je nemoguće. Uvek nas demantuje i pokaže nam da može još čudnije, interesantnije, luđe i blesavije. Život je preteran, i kao što moja tetka Lila kaže: „Život je opasan po zdravlje“. To je i naziv njene knjige.
foto: Marina LopičićI u seriji imate tetku Lilu?
– Po njoj je Žarko liku moje tetke dao ime. Inače, dosta likova dobilo je imena po mojim rođacima i prijateljima. (smeh)
Koliko ste lično iskustvo prenosili pred kameru kao majka muške dece, s obzirom na to da i sami imate odraslog sina?
– Svoje televizijske sinove odmah sam zavolela i prisvojila, otela sam ih na tih 12 časova dnevno, koliko snimamo, a posle mogu da idu svojim roditeljima. Bez daljnjeg, i Stevan i Luka su fini, vaspitani, talentovani i pametni momci s kojima je uživanje raditi.
foto: PromoIgrate Adu Kanački, koja je dobra, pravična i bogata. Da li je kao takva laka za igranje?
– Svim ulogama se dajem podjednako. Ada ima dosta mojih osobina, ali kao što nisam nijedan svoj lik bila, nisam ni Ada. Slažemo se u mnogo čemu i obožavam njenu rečenicu:“Za porodicu i pravdu ujedam kao ris.“
Jedan od direktnih partnera vam je Slobodan Ćustić, s kojim ste igrali još pre 22 godine u filmu „Živana“.
– Znamo se još iz BDP, kada smo igrali u predstavi „Poltron“, gde sam bila njegova verenica Zorica, a potom smo igrali u još nekoliko predstava pre nego što je došao na red film „Živana“, koji je rađen po priči i režiji moje mame. U ovoj seriji smo nerazdvojni. Mnogo ga volim, divan je čovek, glumac i kolega. Volim kad snimam sa Slobodanom jer ume da me nasmeje.
Prvi put pred kamerom pojavili ste se još kao devojčica. Po čemu pamtite snimanje filmova „Tren“, „Drugarčine“ i „Berlin kaput“?
– Imala sam jedva osam godina i smešno je to računati kao početak. Nisam bila ni svesna kad su me vodili na set filma „Tren“. Mislila sam da me vode na Banjicu, u ortopedsku bolnicu, jer kad god bi se pomenulo snimanje, mislila sam na kičmu, pošto sam kao mala nosila milvoki mider. Pravim početkom smatram tek serije Siniše Pavića. Imala sam veliku sreću da još na drugoj godini akademije zaigram u najgledanijoj i najboljoj seriji „Bolji život“. Zahvalna sam Paviću što mi je ukazao poverenje. Tako je sve krenulo, a posle sam igrala u svim njegovim serijama, sve do „Junaka našeg doba“, čije snimanje nastavljamo 20. aprila. Radujem se opet da budem Drinka.
foto: Nikola AnđićKad ste pomenuli „Bolji život“, partner vam je bio Boris Komnenić. Po čemu ga pamtite?
– Tu smo se upoznali, igrao mi je verenika i bio je predivan. Skoro smo igrali predstavu „Poslednji rok“ i toliko je bilo lepo. I dok smo je stvarali, a i posle igrali, bio je duhovit. Volela sam da ga slušam i taj njegov humor bio je jedinstven. Prerano je otišao, bez daljnjeg.
„Porodično blago“ pamtimo i po vašem odnosu s bakom, koju vam je igrala Radmila Savićević.
– Još u BDP smo igrale u istim predstavama. Bila je divna, fantastična glumica i mnogo sam je volela. Sećam se kad smo igrale „Poltrona“, isto po Pavićevom tekstu. Bila sam Zorica, a ona radnica koja dolazi kod direktora, Žike Milenkovića. Imali su jednu urnebesnu scenu koju sam gledala iz onih pozorišnih džepova. Nikada je neću zaboraviti. Ali, eto, dolazi do smene generacija, to je život, koji prosto nosi smrt, što je strašno.
foto: Printscreen YTSjajne partnere imali ste i u serijalu „Tesna koža“.
– To se desilo vrlo slučajno. Bila sam u srednjoj školi kada me je Udruženje manekena poslalo na to snimanje jer je u nekoj sceni trebalo da se izvede modna revija. Kasnije me je reditelj pitao da li bih ostala da još nešto odglumim. Bilo je to u „Tesnoj koži 2“, a onda sam se pojavila i u trećem delu s Lanetom Gutovićem.
foto: Dado ĐilasPraktično vas je manekenstvo uvelo u glumu, jer je i uloga u američkom filmu „Ucena – otkup krvi“ stigla pre akademije?
– Završila sam kurs manekenstva kod Tamare Bakić, a ona i fotograf Dragan Timotijević Belmondo prvi su u meni prepoznali glumicu i rekli da time treba da se bavim. Tamara mi je i danas veliki prijatelj i mnogo je volim. A taj pomenuti film snimali smo u Kuparima, kraj Dubrovnika, a Ika Panajotović bio je producent. Pošto je radio u Holivudu, u filmu su uglavnom bili američki glumci i tu i tamo neko naš.
Ni susret s Holivudom vas nije zarazio glumom odmah?
– S obzirom na to da sam upisala tri fakulteta, francuski jezik i književnost, fizičku hemiju i glumu, očigledno da nisam znala čime ću tačno da se bavim. Mama mi je rekla da ću shvatiti kad krenem na predavanja jer ću se na tom fakultetu koji treba da izaberem osećati kao kod svoje kuće. I ostala sam na akademiji.
Volite li da gledate TV?
– Čim ustanem, uključim ga. Volim da mi bude dragi gost u kući.
Kurir/ TV Ekran, Jasmina Antonijević Milošević
01:43
Jana Bjelić podržala koleginice koje su progovorile o zlostavljanju
Kurir
