Roker i sportista! Sve devojke su bile zaljubljene u njega

Bio je najbolji đak, odličan sportista, najbolji stonoteniser, voleo je rok muziku, a za prve farmerke je zaradio okopavajući kukuruz, priča Dušan Delić, koji danas živi u Čikagu.

Naš Prle je bio odličan učenik, ali i dobar sportista, posebno stonoteniser. Nosio je malo dužu kosu, slušao rokenrol i gotovo sve devojke bile su zaljubljene u njega. Uvek je bio odmeren, lepo vaspitan, veliki prijatelj koji je svima želeo da pomogne.

Ovako Prvoslava Perića, sadašnjeg srpskog patrijarha Porfirija, opisuju njegovi najbolji drugovi iz detinjstva i rane mladosti, koji su sa njim zajedno odrastali u banatskom selu Čurug i provodili đačke dane u školi “Đura Jakšić”, a prenosi

Jedan od njih, Dušan Delić umetnik iz Čikaga, priseća se dana iz detinjstva, kada su on i Prvoslav bili nerazdvojni. Svi su ih, kako kaže, znali kao Prleta i Duleta.

“Prvoslav i ja smo živeli u Čurugu, u Ulici Đure Jakšića. Počeli smo da se družimo kada smo krenuli u osnovnu školu i kada su nas stavili u istu klupu. Otad smo nerazdvojni prijatelji iako živimo na dva kontinenta, udaljeni hiljadama kilometara. Čim smo se malo zamomčili, pred kraj osnovne škole, počeli smo da izlazimo na korzo, koji je u to doba bio centar društvenog života. To je glavno šetalište u Čurugu i za sve mlade bilo je centar zabave. Duž korzoa nalazile su se diskoteke, gde smo se okupljali da slušamo muziku. Bilo je tu i igranja, zabavljanja, ali i tuča. Međutim, nas dvojica nismo bili kavgadžije, već fini momci. Verovatno su zato devojke volele da budu u našem društvu i, da budem iskren, zabavljali smo se s najlepšim curama u Čurugu i u okolnim mestima. Sve što smo imali delili smo. I košulje, i pantalone, i cipele, i opasače. Imali smo zajedničku garderobu, pa se pred izlazak dogovorimo ko će šta da nosi. Nikada se nismo svađali”, s osmehom se priseća Delić.

“Mnogo smo voleli rokenrol, volimo ga i dan-danas, a Prleta su kasnije prozvali i ‘rok vladika’ zato što mu je ta vrsta muzike bliska i zato što se družio sa poznatim muzičarima. Nekima od njih je kasnije, kao duhovnik, pomogao da se izbave iz pakla droge i alkohola. Kao dečkići smo radili u polju, kopali kukuruz, repu, hmelj da bismo zaradili novac da odemo na more i na koncerte, ali i da kupimo ploče i farmerke, koje su tada bile naš znak raspoznavanja. Slušali smo Dženis Džoplin, Boba Dilana, Džetro Tal, a kasnije su došli ovi domaći, ‘Azra’, ‘Smak’, ‘Leb i sol’ i ostali”, priča Dušan.

Delić priznaje da se nije iznenadio kada mu je najbolji drugar rekao da je rešio da uzme monaški postrig i u potpunosti se povuče u duhovni život.

“Prvoslav i ja smo bili vernici i do tada, ali ne na taj način. Čitali smo Dostojevskog, pričali o Bogu, smislu života. Prle se zainteresovao za veronauku, a mene je kao umetničku dušu privlačilo ikonopisanje. Ispostavilo se kasnije da je to opredelilo naše živote. Kod njega se sve ovo moglo naslutiti, s obzirom na to s kolikom je ozbiljnošću pristupio veri i potpuno joj se predao. Ja sam to očekivao od njega i kada mi je rekao da će otići u manastir Visoki Dečani kao iskušenik, nisam bio iznenađen. To je, jednostavno, bio njegov put. Kada je došlo vreme da se ženim, pozvao sam Prvoslava da mi bude kum, ali on nije mogao kao monah da kumuje u civilnom braku, pa smo našli srednje rešenje i za kuma sam uzeo njegovog rođenog brata Srđana”, ispričao je Delić.

Prvoslavljeva najbolja drugarica Svetlana Zorić otkrila nam je da je on oduvek imao neki poseban mir i iako je živeo kao svi mladi u to doba, videlo se da će otići drugim putem.

“Voleo je i dobro igrao sve sportove, a pogotovo stoni tenis. Sećam se kada Prle ode sa Duletom na stoni tenis, sve devojčice otrče tamo i skupe se da ih gledaju. Oni su bili dva nerazdvojna druga i, pre svega, jako dobra momka. Prle je imao i jednu veliku ljubav Ljiljanu, ali su im se putevi razišli. Sećam se njihovog plesa kada je došao na obeležavanje jubilarne godišnjice mature. Šta drugo da kažem za njega nego da je bio jedinstven, vaspitan, prepametan i sjajan čovek i drug. Zbog problema sa kičmom većinu trećeg i četvrtog razreda proveo je u bolnici na operacijama i opet je završio kao “vukovac”. Prle je živeo normalnim životom, ali je uvek imao nešto smerno u sebi, što ga je na kraju odvelo na ovaj put. On je zaista uspeo i svi smo na njega ponosni. Naš Prle, naš patrijarh”, emotivno nam je ispričala Svetlana.

(Kurir.rs/Informer)

Kurir

Autor: Kurir

Leave a Comment