Sveti Vrcavi, u narodu poznat i kao “famozni Bas”, i “takozvani Tabašević”, sebi poznat kao ja!

Koluminista Kurira Svetislav Basara u svom autorskom tekstu pre dva dana pisao je o bojkotu Ninove nagrade. U jednom delu dobitnika ovog priznanja Vladimira Tabaševića, a sada bojkotoša, nazvao je  “tzv. Tabasević”, pa je mladi pisac odlučio da mu odgovori. Njegov tekst prenosimo u celosti.  

foto: Marina Lopičić

Famozni Bas – vrcav, naravno, obavezno vrcav, vrcav kao niko nikad – svojim tekstom o “upuvanku” koji se podlo ušunjao “na svečanu akademiju”, poželeo je pobliže, slikovito, da dočara i objasni ko smo to mi što smo se tu nešto pobunili protiv “Ninove nagrade”. Kratko i jasno – Sveti Vrcavi – objasnio nas je u dva poteza: mi smo oni kojima fali još samo Baka Prase pa da krenemo u pohode i dugo sanjano pravljenje “velike Srbija”, i kraj priče. Kao takvi, mi smo, zapravo, obične smrde, koje kvare miomirise svečanosti zvane “Ninova nagrada”.

Prozreo nas je, taj mag čitanja srpskih svesnih i nesvesnih motiva, i, u ime opšteg dobra, obelodanjivač njihovih podlih namera. Nema šta, zanesen vlastitom veštinom logičkog svođenja i uprošćavanja – koje sasvim vešto i sebi i nama predstavlja, decenijama unazad, kao vrhunske dosetke, kojima, iz nekih neobjašnjivih razloga, moramo da se smejemo ako želimo da budemo viđeni kao pristojni ljudi – ovaj svetac duhovitosti u Srba, problem je, elegantno rešio: protiv nagrade se bune, zapravo, velikosrbi, koljači i naravno Džej, ovaj put još zajebaniji, jer podršku nam pruža ojačan silama s onoga sveta.

Za najgrlatijeg među nama, velikosrbima, tragično lišenim podrške Bake Praseta, čije asistencije bi nam bile dragocene u virtuelnom ratu koji takođe, paralaleno sa ovim teritorijalnim, nameravamo da povedemo čim raspičkamo instituciju “Ninove nagrade”, kada ćemo, napokon, početi da uvećamo tu Srbiju toliko bezgranično i silno, taman onoliko koliko je bezgranično duhovit i pronicljiv, naš Sveti Vrcavi, što nas je, eto, raskrinkao, na vreme, u ime dobrosusedstva, mira, svečanosti i još ponečega; za najgrlatijeg među nama, velikosrpskim osvajačima, proglasio je – “takozvanog Tabaševića”, i tu, nemojte mi zameriti, za mene prestaje sva šala. Za kraj šegačenja, naveo bih jednu, po mom, “takozvanom mišljenju”, najuspeliju rečenicu famoznog Basare, rečenicu iz njegovog nagrađenog romana:

“Novi red”.

foto: Privatna ArhivaNakon što dopustimo sebi to svetogrđe, i na mah zaboravimo koliko je Sveti Vrcavi, zaista vrcav, i koliko nam mnogo on tom svojom vrcavošću pronicljivog nudi, voleo bih da obratimo pažnju na ovaj njegov podli vrc: “takozvani Tabašević”.

Optužbe za farsično velikosrbijašenje, za koje me sada Sveti Vrcavi optužuje da sam jedan od njegovih glasnih predvodnika, ako mi dopustite, osetio sam sasvim lično: upravo zbog nedoumica povodom svog imena i prezimena koje su onda povlačile pitanje čiji sam – budući da sam iz mešovitog braka – što je povlačilo pitanje, gde ću i s kim ću – kod oca ili majke, u Bosnu ili Srbiju – i, na koncu, pitanje toga kako se ja, zapravo, definitivno, pouzdano, zovem: Vladimir Tabašević ili Bošnjak-Tabašević Vladimir. Sveti Vrcavi je dosta pronicljiv svetac, zna da žacne tačno tamo gde čoveka može zaista da zaboli; možda je njegov intimni podvig jurodivost (?), ko će ga znati, pa takav, jurodiv, voli da čačka osetljiva mesta, da se šali sa bolim temama, jer pobogu – Sveti Vrcavi svemu se može, sme i mora narugati. Kad se naruga, odmah zatim, on ti kaže da si taj nevoljnik, zlih namera (velikosrbijašenja) – zapravo ti.

Ne čudi zato što Svetom Vrcavom pada upravo situacija “upuvanka” na njegov pronicljivi um – to je jedna od onih situacija u kojoj nikome nije svejedno: ni ovome koji je prdnuo, ni onima koji nisu. Onaj koji je prdnuo, odmah optuži drugog da je prdnuo, tako što naglas pita: “Ko je prdnuo?”, otklanjajući – nekad uspešno a nekad i ne – sumnju sa sebe; baš kao što Basara mene optužuje da se bavim velikosrpskim projektima, misleći, pri tom, da je nerealno duhovit kad me naziva “takozvanim Tabaševićem”. Drama “upuvanka” nije nimalo naivna, u toj drami, čak i onaj koji nije prdnuo, mučenik, mora da se pretvara da nije prdnuo, iako zaista i nije: jer tu niko nikome ne veruje; a ta drama kreće s pitanjem: ko je prdnuo?

U ovom konkretnom slučaju, Basara je baš taj tip: prdnuo je (velikosrbijašio), pa optužio druge da su poprdljivi (velikosrbi). Divna je to filozofska igra pretvaranja, igra koja me, iz nekog razloga, podseća upravo na okolnosti oko “Ninove nagrade” i njenog novog laureata: svi će se pretvarati da niko nije prdeo, smeškaće se, šaliće se, biće bezazleni, vedri i duhoviti, a ja, to jest – “takozvani Tabašević”, ipak moram i ovaj put da kažem nešto naglas. Kod mene u Hercegovini kažu: “ti bi progovorio, pa makar i na guzicu”. E pa vala, i progovoriću: u Basarinim pošalicama, nešto ozbiljno smrdi.

Kurir, Foto: Privatna arhiva i Marina Lopičić

Kurir

Autor: Kurir

Obaveštenja ✅
Obavesti me:
guest
0 Komentari
Inline povratne informacije
Pogledajte sve komentare
0
Volela bih vaše mišljenje, ostavite komentar..x
()
x